09. novembra 2013. godine u većnici Skupštine Opštine Sečanj
u organizaciji Obrazovno kulturnog centra (OKC) Sečanj i Banatskog kulturnog centra
održana je promocija knjige
„Rakija i rane“ dr Milana Micića
u izdanju Narodne biblioteke „Branko Radičević“ iz Žitišta.
u organizaciji Obrazovno kulturnog centra (OKC) Sečanj i Banatskog kulturnog centra
održana je promocija knjige
„Rakija i rane“ dr Milana Micića
u izdanju Narodne biblioteke „Branko Radičević“ iz Žitišta.
O knjizi govorili: dr Milan Micić, autor, Vesna Ćuk, izdavač, Dušan Milićev, književnik,
i Senka Vlahović Filipov, moderator.
Dr Milan Micić, autor knjige.
Vesna Ćuk, izdavač.
Dušan Milićev, književnik.
Prisutne je pozdravila i predsednica Kulturno-prosvetne zajednice Opštine Sečanj Dragana Slijepčević.
Senka Vlahović Filipov, moderator.
Publika.
„Čudne su to i na svoj način volšebne sudbine gorštaka sa Banije, Korduna, Bosanske krajine, Like i Hercegovine koje je vihor krvavih događaja zavitlao po svetu, nosio ih do šuma i rudnika Amerike i Kanade da bi ih po povrtaku opet prst sudbine i lakomislenosti ministara bacile u budžake novonastalih država da brane njihove granice, jer, zaboga, ti kvrgavi i čvornovati gorštaci teško napuštaju svoje korene, a kad se sele nose svoje ikone, krstove pa i kosti svojih predaka, sve u potrazi za takozvanom srećom i korom hleba.
(...)
Zato u knjizi pesama Rakija i rane Micić na najdelotvorniji način tim đedovima pušta na volju da govore svojim sirovim i surovim jezikom jednostavnim poput telegramske poruke. Njihova saznanja su okrutna, zato je i jezik koji Micić koristi ogoljen, a sva saznanja staju u poruke, skoro indijanske dimne signale koje su razumljive, škrgutave i opore.“
Izvod iz recenzije Milana Nenadića
„Micićevi poetski junaci su epski suprotstavljeni stvarnosti kroz čitav prošli vek, a u tranzicionom vremenu, taj sukob doživljava kulminaciju. Oni složenost egzistencijalnih situacija i nedaća retroaktivno proživljavaju sa podsmehom koji je uglavnom uperen protiv vlastite nesavršenosti. Ti đedovi, u mladosti hrabri i snalažljivi mladi ljudi su od kruva do kruva prokrtstarili svet, a posle Kanade i Amerike došli da se bore za kralja i otadžbinu, da bi nakon prvog rata ostali u Banatu kao neprivilegovani i uvek tlačeni i gaženi paori. Njihov jezik je opor, miriše na znoj, krv, na presnu rakiju i gnev onih što vlastitu žrtvu života stavljaju kao zalogu za vremena buduća za novu generaciju, za nas.“
Izvod iz recenzije Radovana Vlahovića
