IZABRANA ZENITISTIČKA DELA, 1 kolo u 8 tomova
Nikola Kitanović: „Bože, u pticu me pretvori”
Nikola Кitanović piše poeziju, prozu, eseje, književnu kritiku. On je poznavalac neomisticizma i ta činjenica zasigurno ima udela u njegovom književnom stvaralaštvu. Pesnik otkriva za sebe tajne ljudske egzistencije i esencije nezadovoljan dostupnim i široko prihvaćenim odrednicima naučne istine, a ne biva pri tom ni vernik, ni sledbenik nekog javnog religioznog učenja. Pisac ovih redova stoji pred zbirkom pesama „Bože, u pticu me pretvori” i čitavim opusom Nikole Кitanovića s ubeđenjem da se teško mogu povezati sve intertekstualne veze koje su utkane u tkivo njegovog književnog stvaralaštva.
Bože, u pticu me pretvori je nova knjiga refleksivne poezije Nikole Кitanovića. Ona jeste i zbirka pesama u teorijskom smislu značenja te odrednice. Za poznavaoce njegovog stvaralaštva može biti iznenađenje, ne toliko estetsko poniranje i stilske odlike pesama ove zbirke, koje se mogu vezati za njegovu knjigu poezije Moj anđele, a koja, takođe, neguje ekonomičnost i jezgrovitost iskaza preko pesničkih slika, već pesnikovo poetsko vraćanje bukoličkoj, pastoralnoj tradiciji, idili. Tu se pesnik nalazi u društvu Dantea, Petrarke, Bokača, Ariosta, Ronsara, Miltona, Šelija, i dubrovačkih pesnika pastirskih pesama Dž. Držića, Zoranića, Bunića... Ali, celokupno književno stvaralaštvo Кitanovića nosi avangardne ideje, ideje Georga Trakla i pisaca na njegovom tragu, kod nas M. Nastasijevića, Rastka Petrovića, S. Vinavera, kao i pisaca njegovih savremenika iz novosadskog književnog kruga. Pastoralnoj poeziji se pesnici ređe vraćaju, ali to čine i do našeg vremena. Vraćaju se metafori rajskog vrta, pitanjima Lepote i Slobode kao filozofskim i umetničkim kategorijama. Ova knjiga to čini na svoj način svojim alegorijskim pesničkim iskazom. Povratak u raj suštinski je vraćanje na prapočetak, na uzrok čovekovog bitisanja na ovom svetu.
Poruka pesničkog subjekt je njegovo novo čitanje stvarnosti koja se proživljava sada i ovde, čitanje dela književne tradicije, nemirenje i nepristajanje na događanje života. To je još jedna etapa na duhovnom putu razvoja. Prisutan je pritajeni bunt lirskog subjekta protiv različitih oblika nasilja kojima je izložen danas svet. Кitanović peva o izabranim događajima, osećanjima i promišljanjima u životu vezanim za Prirodu. Beleže se ponovno osećanja, saosećanja i stanja u kojima se nalazio lirski subjekat i za njega je to stanje Sveta. Iskazana je čvrsta vera u individualnost i ličnu volju koja je cena osvajanja Slobode. Sloboda je filozofsko i religiozno pitanje, ali i mera stvari i uski put kojim većina ređe ide. Ne idu svi tim putem na isti način. Osvojena Sloboda je i opasan put samoispitivanja i samoizgradnje čoveka, put rada na sebi, put nepatvorene egzistencije, otvaranje granica života, ili smrti. Pesnikovo Ja živi u svom literarnom stvaralaštvu kao u svom svetu koji uporno ponovo porađa i izgrađuje iz svoje duše.
Nikola Кitanović nas još može iznenaditi nečim novim. Neko njegovo buduće literarno delo može baciti novo svetlo i na ovu zbirku pesama. Novi literarni tekst može menjati poruke ove knjige pesama. Može nam poslati poruku da Lepota može, ili ne može spasiti Svet, da Čovek može, ili ne može osvojiti Slobodu; može, ili ne može naći svoj duševni mir povratkom u rajski vrt.
Marija Tanackov
Milivoj Popov: „Bezbojni plamen”
Ova knjiga objavljena je na osnovu konkursa za objavljivanje prvih knjiga mladih autora koji su raspisali Banatski kulturni centar Novo Miloševo i Grad Kikinda za 2022. godinu. Odluku je doneo žiri u sastavu: Radovan Vlahović (predsednik), dr Mladen Đuričić i msr Andrea Beata Bicok.
***
Možda se mera napretka našeg sveta može iščitati iz evolucije pojma zelenaštva kao specifičnog načina međusobnog susreta klasa. Ako Radan Radanović Milovana Glišića jeste jedna od svakako prvih žrtava zelenaštva u srpskoj književnosti i predstavlja prikaz odnosa predstavnika viših klasa u ondašnjoj Srbiji (nosilaca kapitala, predstavnika vlasti i sveštenstva), ujedinjenih u zločinačkoj delatnosti, prema predstavnicima najnižih slojeva oličenih u liku seljaka Radana Radanovića (sugestivnog imena i prezimena), junak romana Bezbojni plamen, Siromašević (takođe junak sugestivnog prezimena), koji igra krvni poker, predstavlja junaka koji personifikuje svet utemeljen na sofisticiranijem vidu davanja neosiguranih novčanih pozajmica privatnim licima po izuzetno visokim kamatnim stopama. Nakon otkaza i neuspešnih razgovora za posao u megamarketima, junak romana dobija ponudu da dođe do novca na specifičan način. Krvni poker je način da se dođe do novca potrebnog za lečenje majke bolesne od leukemije, „da se spasi jedan još uvek ne toliko bespotreban život”. Krv kao ulog u kartaroškoj partiji, za dobitak od nekoliko hiljada evra, u krajnjoj liniji jeste ulog i Radana Radanovića, ali razliku između dva sveta čini upravo ta igra brutalne doslovnosti današnjeg sveta. „Moraće barem još jedno pet puta da dođe kako bi nakupio dovoljno da plati što je dužan Spasiteljki”, kaže pripovedač.
Pripovedač koji se autopoetički javlja ne želi čitaocu da dozvoli da se potpuno utopi u svet romana. Nedostatak glavne ličnosti omogućava pripovedaču da sebe na taj način stavlja u prvi plan. Nedostatak glavnog junaka romana kao da sugeriše nepostojanje ličnosti u svetu koji je čoveka sveo na igračku nekog sveznajućeg pripovedača, različitog od onog nekadašnjeg sveznajućeg pripovedača iz istorije književnosti. Ovaj sveznajući pripovedač bori se protiv zakulisnog sveznajućeg pripovedača koji je organizovao ovakav svet. On više nije, kao onaj nekadašnji, sveznajući. On poznaje modele funkcionisanja sveta, on koristi ironiju, sakuplja znanja, locira adekvatne teme, njegov poriv je duboko humanistički, on prati više junaka i više pripovednih tokova, pokušavajući da osmisli svet.
Aleksandar M. Arsenijević: „Fosforescencije”
Nagrada Bogdan Čiplić za najbolji prozni rukopis na srpskom jeziku u 2022. godini.
***
Na tromeđi eseja, poezije i proze, u kratkim formama, isečcima iz života, u istrgnutim sekvencama, neobičnom jezičkom aparaturom, Aleksandar M. Arsenijević u zbirci kratkih priča pod naslovom Fosforescencije sabira rasparčanu intimnu ispovest, kao svetleće tačke u mraku. Ne tražeći od njih da izgrade celinu, autor ove isečke pušta da se međusobno traže i dozivaju, sklapajući u svesti čitaoca jedan koherentan svet upravo zahvaljujući nepretencioznosti književnog postupka (rekli bismo i zahvaljujući nepretencioznosti autora).
Fosforescencije Aleksandra M. Arsenijevića svedoče o vanvremenosti trenutka, o jednostavnosti i savršenstvu. Pomerenom perspektivom, jednostavnom izmenom rakursa, pisac uspeva da antropocentričnost sveta nadigra humanizmom, stavljajući u prvi plan neživu prirodu, iza koje se tek onda pomalja čovek, neznačajan i tako obožen.
Minimalistički način pripovedanja, kratki opisi, efektni, proizvod su superiorne pripovedačke percepcije koja mnoštvo uvida sažima u efektne slike, naizgled efemerne.
Apokaliptičkim događanjima Arsenijevićev junak se suprotstavlja sopstvenom željenom autsajderskom pozicijom. Metaforička ili kitnjasta svedenost Arsenijevićevog izraza omogućava čitaocu da usred banalnosti ugleda, ili tačnije, oseti lepotu – lepotu čoveka, lepotu sveta, lepotu pripovedanja. Složenicama, koje evociraju drevnu Heladu, mediteran, neologizmima i arhaičnim oblicima reči povezujući nas sa antikom u kojoj, kako je rekao Hans Georg Gadamer, čitajući Helderlina, svako sa smislom i dušom pripada svetu, u već postojeće oblike reči dolivajući novu snagu i nove dimenzije (poput reči večnutak), vraća nas pisac sa puteva na koje smo zalutali, nazad, ka sebi, ka Čoveku, ka Studenici. Smrtnik tu ne samo što se seća besmrtnosti, nego ona postaje osnovni element u njegovom smrtnom biću.
Msr Nenad Stanojević
Rišard Vasilevski: „Nesanica” (prevod sa poljskog Olga Lalić Krovicka, redaktura i prepev srpske verzije David Kecman Dako)
Boljim poznavaocima onog vrhunskog u tokovima modernog pesništva na evropskom tlu, posebno onog što je u poljskoj književnosti začeto prvim posleratnim zbirkama Tadeuša Ruževiča (1921–2014) i Zbignjeva Herberta (1924–1998), moguće je da ono o čemu i kako pesmama na stranicama knjige „Nesanica“ promišlja Rišard Vasilevski (1938) i neće biti neko veliko iznenađenje, jer je i njegov poetski koncep protkan filozofisnošću, i pripada poetici krajnjih, odnosno graničnih stanja. (...)
U odnosu na druge stvaraoce u poetici krajnjih, graničnih stanja, konkretno, u odnosu i na samog svetski znanog i veoma priznatog pesnika i dramskog pisca, esejiste i prevodioca Tadeuša Ruževiča, koji je jednakom brižljivošću stvarao i kratke, fragment-persme, ali i veoma zanimljive poeme pune kritičnosti na račun diktatorskih sistema i svemoćnika nad ljudima, Rišard Vasilevski je sav usredsređen na individuu, na ono čime se mali, anonimni čovek, u mnoštvu neprimetni čovečuljak, suočava sa ličnim traumama koje su nastale i uvek iznova poprimaju nove dimenzije a što nastaje kao posledica zla, posledice straha i večne zebnje za sebe, i sve su to zapisi nastali trenom u kome kulminira nemir, nespokoj kojima je ispunjena jednako i vidna i nevidna svakodnevica neznanca „u meni skrivenog“. (...)
Sumorno raspoloženje koje se iz pesme u pesmu, bez podele na cikluse, zbirkom „Nesanica” neprestano nadovezuje i nadgrađuje, još je teže kad se u zapisu od krajnjih, graničnih stanja „zatekne” ponešto od lepog, pri maglovitom sećanju na toplinu od minulog, što se dogodilo u detinjstvu, u mladosti, u vreme kad je celim bićem, pa kao da je time bio ispunjen i sav kosmos, vladala nečija nežnost, ljubav prema nekom s kim bi da skuplja voće ispod stabla koje je vremenom postalo i orijentir i graničnik između onog nekad i onog nikad više. Iako ih je o uvoj knjizi najmanje, pesme izazvane sećanjem minulo, na ljubav, na nežnost, među najboljim su u ovoj knjizi, a moguće i u celokupnom poestkom opusu Rišarda Vasilevskog. Takve su pesme „Kad grad mesecom kaplje”, „Još uvek na putu”, „Ne idi daleko”, „Vrati svežinu travi”, a mimo svih je „Kratka pesma o ljubavi”, pesma antologijske vrednosti koju navodimo u celosti: ti si/ zvono koje se njiše// topli/ prolećni vetar// pejzaž/ mnogih ispunjenja// snevanje/ iz kojeg se često budimo/ više nego ikada//” (Kratka pesma o ljubavi).
David Kecman Dako
David Kecman Dako: „Zapisi iz zaumlja” (Ilustracije: Marija Rakić)
Za većinu priča i prozaida koji čine knjigu Zapisi iz zaumlja može se reći da pripadaju psihološkoj, nadrealnoj, donekle i oniričnoj, pa i fantastičnoj prozi toka svesti kakvoj se danas malo ko priklanja. Osim bogatstva imaginacije, intuitivnosti u osećanju sveta i umeća u gradnji priče posve različite forme, ovakva proza zahteva ne samo vanredno životno iskustvo i književno-teorijsko znanje, nego i solidnije poznavanje psihologije i filozofije, posebno ezoterije, poznavanje i onog što, inače, nije namenjeno da se deli sa svakim i da se kao veština ili znanje prenese na mnoštvo. Reč je o onom tajnom znanju koje se mora preneti samo na one koji u nešto jasno veruju i što ostaje u „užem krugu, kao svojevrsna tajna, kao simbol jedne vrste poverenja...“
Knjigu je moguće doživeti i kao reku ponornicu iz koje, poput gejzira, na svetlost izlazi i vidljivo biva samo ono u njenom vrtložniku što se, zahvaljujući paklenosti, surovosti i žestini u sebi, suprostavilo nemosti u proticanju ka ušću. Začetak joj je u prološkoj misli da onaj koji piše nikada nije potpuno sam, a pri uviru, po okončanju neminovnog proticanja, posle svih vrtložnika koje valja preživeti na putu do istine o samom sebi, odgovor i na pitanje glasno neizrečeno: Šta je to što je izazvalo priču?
– Strah je uvir u svaku priču... Pisanjem se iz delića svog pakla, tišine željan, pričom izbavljam.
Iz predgovornog zapisa o knjizi