Pavle Orbović Vagandolov „Botanički priručnik”

Edicija POEZIJA

74 str, ilustr, broš. povez, 20 cm, 2019. god.

ISBN 978-86-6029-412-0

Ilustracije
Blagoje P. Orbović

Cena: 400 din

Knjigu možete poručiti pouzećem na mejl:

banatskikulturnicentar@gmail.com

Botanički priručnik je knjiga koja pleni svojom jednostavnošću, iskrenim emocijama koje ni na trenutak nisu patetične, već savršene u svojoj nepretencioznošću. Ova zbirka poezije pripada onoj lirici koju bih i sama pisala i rado čitala. Žena upoređena sa cvetom posredstvom imena dobija osobine ljiljana gde je svaka latica jedna priča, tren života. Pesnik je uspeo da u nekoliko nevelikih ciklusa zaokruži priču o predmetu žudnje, sve vreme koketirajući alegorično sa floralnim podtekstom. No, između finog tkanja lirski subjekat provlači i „teže” teme i postavlja ozbiljnija pitanja kao što su večnost, smrt, smisao postojanja, svodeći račune nakon decenija provedenih u oblaku sećanja tražeći suštinu.

Marija Prgomelja

Poetski herbarijum Pavla Orbovića Vagandolova, koji je naslovljen Botanički priručnik, čini ljubavnu priču u „slikama”. Sačinjen je od deset ciklusa koji imaju za cilj da prikažu poreklo, postajanje, razvitak, te neprekidno traganje za suštinom ljubavi. Korespondirajući sa Ljiljanom – cvetom čistote, nevinosti i lepote, autor u svom botaničkom atlasu teži ka proučavanju i tumačenju onih faktora koji su presudni za najvažniji životni proces – ljubav. U ovom nesvakidašnjem ostvarenju Pavle Orbović Vagandolov pokazuje svoje umeće da razume život postavljajući ljubav kao ideal – meru savršenstva i potpunosti, pokazujući je kao samoodrživu silu koja nam je došla pravo iz rajskog vrta.

Branislav Zubović

Mirko Čavić „Kaže mi Dragomir”

Edicija ZAVIČAJ

128 str, ilustr, broš. povez, 20 cm, 2019. god.

ISBN 978-86-6029-414-4

Foto-ilustracije
Mirko Čavić i Nenad Čavić

Cena: 600 din

Knjigu možete poručiti pouzećem na mejl:

banatskikulturnicentar@gmail.com

Mirko Čavić je svoja dosadašnja iskustva fotoreportera i pisca kratkih reportaža sublimirao u ovoj knjizi i otvorio nam, na jedan sasvim nesvakidašnji način za moderne i savremene književne prosedee, zavičajnu priču koja korespondira sa svakodnevicom, a opet izgleda tako omamljujuće, volšebno i fascinantno nova i neponovljiva poput brzog voza koji iskoči iz šina i zaustavlja se na jednom mestu u nekoj nedođiji, a mi, kao putnici tog voza, najednom izlazimo i nalazimo se u nekom nadrealnom svetu, koji je prepisan iz stvarnosti i na nju liči, ali nam se čini da je doživljamo na iracionalan način i kao da snevamo, upadamo u svet koji arhetipski, mi Banaćani, u sebi nosimo, ali smo ga poslednjih godina, u vremenu sveopšteg ubrzanja, negde izgubili, negde zaboravili i, evo, sada, naš Mirko je stigao da nas, zajedno sa Dragomirom, vrati nama samima.

(iz recenzije)

Radovan Vlahović, književnik

U svojevrsnom dijalogu, podstaknutog pitanjem neimenovanog sagovornika, glavni junak priče, mokrinski šeret Dragomir, raspreda priču, ne osvrćući se mnogo na suštinu pitanja. On prepliće svoja sećanja na ljude, običaje, životinje, prirodu, i uopšte mokrinsko okruženje, sa epizodama i trenucima iz sadašnjeg, svakidašnjeg života. U tim naizgled ispadima iz konteksta, ipak, postoji čvrsta nit koja armira njegovu priču, a to je, osim tipičnog mokrinskog žargona, i želja za što slikovitijim, ali istinitijim sećanjima, koja sagovorniku treba da olakšaju razumevanje Dragomirovog pripovedanja. 

Iz bezbroj tema upoznajemo i prošli i sadašnji Mokrin i Mokrinčane. O duhovitom opisu povratka iz kafane, i susretima sa policijom, uz opise starih zanatlija, i njihovih rodbinskih veza, i mesta prebivališta, o obradi zemlje, nekad i sad, i zatrovanosti njiva, kao i o vlasništvu nad njivama, zna čije su njive bile, a ne zna ko ih danas radi, o seoskim podbadanjima u kafani, spletkama i podmetanjima. 

Priča on, i o svojim đačkim nestašlucima, i propustima bez ustezanja, i onako mokrinski, otvoreno i bez dlake na jeziku. I o današnjim nepravdama. Dočarava nam sve to Dragomir, kao da je glavni lik, mladić, iz nekog oskarovskog svetskog filma. A zaista nije, bog mi je svedok. To je jedan od naših, svakidašnjih Mokrinčana. Znam čoveka, Dragomira Peđalovog, Radinog brata. Kad god svrnem u Belo Pero, vidim ga sedi, pijucka pivo, malo priča, ali pažljivo snima i osluškuje, ima čovek oči i uši. Nazdravlje, Dragomire!

(iz recenzije)
Jovan Veljin Mokrinski