NOVOZENITISTIČKI TRIPTIH
ZAVERA
DRAGA SAVETA
IZDAJA
I već sada, dok ispisujem ove redove, i kad je
čitava drama oko
Novog Zenita i novozenitista zaokružena i jasna, i posle
vremenske distance od oko pedeset godina, mnogi akteri naše priče
verovatno bi se drugačije danas ponašali, drugačije bi se odredili i
prema sebi i prema svetu oko sebe. Ali – svako vreme nosi svoje breme – i eto još jednog idioma koji se proteže kroz
godine koje su za
nama...
(odlomak iz romana)
Triptih Savani započinje romanom
Zavera, koji predstavlja nastavak složenog i pažljivo građenog književnog
dijaloga Radovana Vlahovića sa junacima koje je sam stvorio, a koji su tokom vremena
prerasli početnu zamisao i postali trajna, gotovo sudbinska prisutnost u njegovom
književnom stvaralaštvu. Iako otvara novo troknjižje, Zavera funkcioniše
i kao samostalno delo – kao „roman
u fragmentima”, sačinjen iz različitih vremenskih slojeva,
iskustava i unutrašnjih zapisa koji su nastajali tokom dugog niza godina.
Jedan od najupečatljivijih
motiva romana jeste ideja da se „ep u dvanaest ruku” („ep o novozenitistima”) piše „sam od sebe”,
po nekom unutrašnjem diktatu koji prevazilazi racionalnu kontrolu. U tom smislu,
autor sebe postavlja u poziciju medijuma, izvršioca testamenta i čuvara duhovne
zaostavštine novozenitista. Međutim, ta pozicija je za njega istovremeno i privilegija
i teret. Ona podrazumeva odricanje od potpune autorske kontrole i prihvatanje činjenice da likovi, jednom stvoreni, nastavljaju
da žive sopstvenim životom u svesti pisca. Oni ga posećuju, javljaju mu se i traže
da budu zabeleženi. O tome svedoči i upečatljiv odlomak u kojem junaci preuzimaju
kontrolu nad pripovedačem, praktično ga pretvarajući u zarobljenika sopstvene imaginacije.
Ova knjiga se, stoga, može čitati i kao
„roman o pisanju”, o odnosu između
autora i njegovih junaka, ali i kao knjiga o istrajnosti jedne ideje koja traje
decenijama. Novozenitisti su izmišljeni, ali njihovo prisustvo u tekstu deluje stvarnije
od mnogih realnih biografija. Oni postoje zato što ih pisac ne napušta, već im iznova
daje glas – u beleškama, na blogu i, napokon, u knjigama.
(iz recenzije)
Mladen Đuričić
Vlahović fragmentarnošću pokušava da nadigra velike mase vremena i da iz različitih perspektiva sagleda novozenitističku borbu za lepotom. Tu izluziju koja je stvarnija od života. Od običnog života. Ali koje ima jedino u životu, običnom, jednostavnom. Zato će povratak bludnog sina biti dočekan pesmom i igrom. Onaj sin koji ostaje kod kuće nikada neće osetiti takvu očevu ljubav.
„Bili su umetnička grupa, a mislili
su da su borbena trupa što menja svet lepotom i donosi radost. U stvari, samo
su izmišljeni likovi u prošlom vremenu, u jednom romanu i glavi jednog pisca,
koji je prestao da ih se seća, pa sad beleži njihove lažne biografije, tek da
pokaže da nije odustao, da se nije predao, da još uvek neguje, kao bajagi, to sveto
ludilo kojim je samog sebe zadojio još u mladosti.”
(iz recenzije)
Nenad Stanojević
Zavera je književni univerzum Radovana Vlahovića u
malom. Iako je reč tek o prvoj knjizi triptiha, možemo reći da ona već sada sabira
sve piščeve teme, motive, opsesije i književne uzore. Nije redak slučaj u knjizi
da se prepoznaju reference na druga književna dela ovog autora („Sećaš li se Samaroplavetnila“),
književni likovi iz drugih okruženja („Marko je bio drug
sa Ljubom Vlahovićem, Radovana Vlahovića pradedom“) ili
na one jednostavne, a teže prepoznatljive aluzije koje su dostupne samo pažljivim
i istrajnim čitaocima (kao u sceni „napada“ književnih junaka na autora zbog manjka „posvećenosti“). Naposletku, sudbina svakog novozenitiste iz ove knjige predstavlja
jedan od puteva koji pisac želi da istraži jer je te sudbine prepoznao i u sebi.
Bilo da je reč o malopre spomenutom Mariju, bilo da je reč o Švepsu, Riđobradom,
Leni, Žigosanom ili o ljudima koji dolaze u kontakt sa njima –
neimenovani pisac, Cakani – njihova međusobna povezanost
i dalja sudbina nakon navodnog kolektivnog samoubistva u Dvorskoj bašti u
Sremskim Karlovcima ostaje misterija koja će se razjasniti u daljim delovima ovog
triptiha. Pritom treba imati na umu da je čitalac u stalnoj neizvesnosti oko toga
kome može verovati, čije reči autor navodi, da li se to zaista tako desilo i, naposletku,
ako su se oni razišli – ko je izdao novozenitizam?
