Luisa Lang Owen
„Des Bischofs Kleid"
Des Bischofs Kleid by Luisa Lang Owen is a collection of poems and prose, based on the
author's memoir, Casualty of War: a
Childhood Remembered. A visit to Rudolfsgnad/ Knicanin in 2006 reawakened
old memories of a stay there,1945 –1948, when the village was a concentration
camp. Luisa Lang was nine years old when Yugoslavia cleansed itself of its
German minority.
Memories of the
innocence of a pre-War childhood converge with those of the traumatic event.
The love of home and the insurmountable loss are intertwined. The book, Des Bischofs Kleid, is a lament, not an
accusation. The irrevocable loss is redeemed by and act of love: Des Bischofs Kleid.
The powerful
woodcuts by Robert Hammerstiel complement the text, and are truly illustrative
of the word-images expressed. The graphic design by Doug Snyder provides a
fitting foil to unite image and word.
Luisa Lang Owen,
born in Yugoslavia before the war, came to America in 1951. A practicing artist
who lives in Yellow Springs, she is a professor emerita of art education at
Wright State University, Dayton,Ohio. Her memoir, Casualty of War, a Childhood Remembered was published by Texas
A&M University Press in 2003.
Robert Hammerstiel,
born in Werschetz/Vrsac, Yugoslavia. The internationally renown artist now
lives in Ternitz, Austria. His autobiography, Von Ikonen und Ratten, a telling of childhood experiences in
concentration camps, 1945–1947.
Doug Snyder,
graphic designer, lives in Yellow Springs, Ohio.
Rezension von Susanne Paulus:
***
DES BISCHOFS KLEID (Biskupova
odora) Luise Lang Oven je zbirka pesama i proze zasnovana na sećanjima
autorke objavljenim u prethodnoj knjizi Casualty
of War: a Childhood Remembered (Texas A&M University Press, 2003). Poseta
Knićaninu 2006. godine ponovo je probudila autorkine stare uspomene na boravak u
njemu od 1945. do 1948. kada je selo bilo koncentracioni logor. Luisa Lang je imala
devet godina kada je Jugoslavija očišćena od nemačke manjine.
Sećanja na nevinost detinjstva pre rata
podudaraju sa traumatičnim događajima. Prepliću se ljubav prema domu i nepremostivi
gubici. Knjiga Des Bischofs Kleid je tužbalica,
a nikako nije optužba. Nemerljivi gubitak iskupljen je činom ljubavi: Des Bischofs Kleid.
Moćni drvorezi Roberta Hamerštila dopunjuju
tekst i ilustruju reči slikom objedinjene grafičkim dizajnom Doga Snajdera (Doug Snyder).
Umetnica Luisa Lang Oven rođena
je u Ostojićevu u Banatu pre drugog svetskog rata, a
preselila se u Ameriku 1951. Živi u Jelou
Springsu u Ohaju (Yellow Springs, Ohio). Luisa Lang Oven je profesor emerita u oblasti obrazovanja
u umetnosti na državnom univerzitetu (Wright State University, Dayton, Ohio).
Robert Hamerštil, međunarodno poznati umetnik, rođen je u Vršcu. Živi i
stvara u Austriji. Objavio je autobiografiju O ikonama i pacovima u kojoj govori o događajima iz detinjstva u vreme boravka u u koncentracionim logorima od 1945. do 1947.
Do Snajder, grafički dizajner, živi i stvara u Jelou Springsu u Ohaju.
Mirjana Marinšek
Nikolić
„Dieses kleine Kino in unseren Köpfen”
Prevod na nemački: Johann Lavundi
Naziv originala: Mirjana Marinšek Nikolić, „Taj mali bioskop u našim glavama", „Prometej" 2012. Novi Sad
Ilustracija naslovne strane: Mirjana Marinšek Nikolić
Wie entsteht dokumentarisch, durchs Verflechten der Wirklichkeit mit der
Imagination, ein literarisches Werk, das auch die Bedeutung der Multikultur
erfasst? Eine Stadt in einer Region wird in diesem Roman zu einem Teil der
Welt.
Die Kultur der Stadt Zemun Anfang des zwanzigsten Jahrhunderts, in
Vojvodina, wieder belebend, verbindet die Schriftstellerin die Welt der Kunst
und des Lebens, den Raum und die Zeit. Sie rekonstruiert in diesem Werk nicht
nur die Weltgeschichte des Films und der Fotografie (d. h. die erste
Vorstellung der „Cinema Lumière“ mit den Brüdern Lumière in Zemun), sondern
macht in einem breiteren Kontext den Leser auch mit dem Wirken einiger Prosaisten
vertraut. Da kam Agatha Christie im Zug Orient
Express, der beim Bahnhof von Zemun im Schnee steckenblieb, auf die Idee
für den Roman Mord im Orient Express; der
Schriftsteller Miloš Crnjanski, im politischen Exil in London lebend, beschrieb
Zemun in seinem Roman Wanderungen. Viele
andere, in diesem Roman erwähnte Künstler, leisteten ihren Beitrag zur
Multikultur dieser Stadt.
Hier, wo vor mehr als hundert Jahren das weit und breit berühmte alte
Zemuner Gymnasium (in Zeiten der Österreich-Ungarischen Monarchie) entstand,
schrieb die Essaystin Isidora Sekulić ihr Kultwerk Die Chronik des Kleinstadtfriedhofs. Die Maler Sava Šumanović, Boško Tokin und Slavko Vorkapić erwarben hier ihre ersten Kenntnisse über die Kunst.
Vorkapić, einer der bekanntesten Cutters
und Regisseure Hollywoods, besuchte diese Schule, bevor er nach Paris zog. Nach
dem Verweilen in Paris, zogen viele Künstler, denen die Autorin dieses Buchs
ihr Wiederbeleben der Kunstgeschichte widmet, nach New York. In dieser Stadt
fanden viele Künstler eine neue Heimat: Salvador Dali, Frida Kahlo, Milena
Barili (eine Malerin serbisch-italienischer Herkunft) und andere. Vorkapić ging aus New York nach Prinston, um dort mit Albert Einstein den Film Neue Amerikaner zu drehen. Als berühmter Filmregisseur, Produzent,
Maler und auch sonst eine angesehene Persönlichkeit der modernen Kinematografie
und der Filmkunst überhaupt, wurde er später auch zum Vorsitzenden der
USC-Filmschule ernannt. persönlichen Erinnerungen an die Schulzeit und
Kameradschaftlichkeit mit dem Schriftsteller David Albahari, Filmregisseur
Goran Paskaljević und anderen. Sie schildert die Begegnungen mit ihnen nicht
nur in Zemun, sondern auch in Paris und später in New York, dabei auch die
Begegnung mit dem Star Karl Malden erwähnend.
Dieses kleine Kino in unseren Köpfen ist ein weiteres erregendes, gefälliges und provokantes
literarische Werk von Mirjana Marinšek Nikolić, die auch eine visuelle
Künstlerin ist und die auf eine kreative essaystische Art und Weise das
Visuelle und Literarische verbindet, sich so nicht nur als Schriftstellerin und
brillante Kennerin der Kunst auszeichnet, sondern auch der Bedingungen, unter
denen sie entstand und sich entwickelte. Und unserer Rolle darin. (Auszug aus einer literarischen Kritik)
Johann Lavundi
...Oni koji vole film mogli bi da se na trenutak uteše čitajući jednu neveliku knjigu, jednu od onih koje se pored velikih dela i velikih autora tako lako previde. Reč je o zbirci priča „Taj mali bioskop u našim glavama“ Mirjane Marinšek Nikolić („Prometej“, Novi Sad 2012) koja sanjari o počecima kinematografije, a zapravo se oprašta od same sebe kroz podsećanje na prošlost srpskog filma. Između ispričanih eseja u kojima se sve vrti oko Zemuna kao centra kulture od kojeg putevi vode do Pariza, Njujorka i Holivuda, i esejizovanih pričica o sebi i piscima koje sreće, autorka je napisala umalo romančić u kojem jedan daleki avangardni izazov srpskoj prozi teče kao vrlo fina uspomena na vreme kada su se film i literatura poetički ukrštali...
Aleksandar Jerkov
OVO JE KNJIGA
PROZE: u kojoj se sustiču esej, putopis i kulturna istorija, pre svega Zemuna.
Priče, segmenti, odnosno poglavlja knjige prelivaju se jedno u drugo, pripoveda
ih isti pripovedački glas tako da stvaraju narativnu celinu koja izmiče preciznim
žanrovskim definicijama. Zemun i njegovi umetnosti naklonjeni građani, u
vremenskom luku od Slavka Vorkapića, Boška Tokina i Save Šumanovića, pa do
Davida Albaharija, glavni su junaci ovog dela koje pre svega ispituje odnos
između života i umetnosti.
ŠTA JE PROBLEM
OVE KNJIGE? To što dokumentarno-analitički diskurs preteže nad naracijom, a
čini se da to nije bila autorkina namera. Neosporno zanimljive činjenice vezane
za kulturnu prošlost Zemuna i stvaraoce koji zanimaju spisateljicu, pre svega
vezane za film, bacile su u zasenak samo pripovedanje i ostavile nas u dilemi
da li je pred nama fikcionalni ili dokumentarni tekst. Ali, bez obzira na to,
ovo je lep i sofisticiran osvrt na jedan lep i kulturološki višeslojan prostor
kakav je Zemun, kao i na nepravedno skrajnute junake naše avangardne umetnosti
s početka prošlog veka.
PRVA REČENICA
GLASI: „Jednom prilikom, izvesna
voditeljka sa ovdašnje televizije želela je da razgovaramo u nekoj od emisija
iz kulture.“
POSLEDNJE
REČENICE GLASE: „Umest toga, gledala sam u sebe kao u daleku uspomenu.“
KADA BI OVA
KNJIGA IMALA UKUS: bio bi to gulaš spremljen od nekoliko različitih vrsta mesa,
kojima je nedostajalo još sasvim malo kuvanja.
PRONAĐITE SLIČNE
KNJIGE: Među prethodnim knjigama iste autorke.
PREPORUKA ZA
ČITANJE: Dok čekate riblju čorbu u „Šaranu“, osećajući još uvek dah pozne
secesije na obodu centralne Evrope.
MLADEN VESKOVIĆ
Bogdanka Rakić
„Između svetova”
Prevod na nemački: Johann Lavundi
Fotoilustracija naslovne strane: Senka Vlahovic Filipov
poezija
...šta se događa sa pesničkim subjektom Bogdanke Rakić? Da li se
on nalazi samo između svetova ili zaluta još negde? I da li on samo luta ili
ponekad stavi prst na čelo? Drugi put se svede na elementarne čestice svoga
postojanja. Ili se pozabavi nekim fenomenom kulture, poveže neke njihove nespojive
delove, prizove udaljeno sećanje na nešto što se davno dogodilo u istoriji ili
nauci. Sakupi se, razmišlja o sebi, svome mestu u svetu, svome usudu, ljubavi,
ili nekom prohujalom trenutku. I iz čega on crpi svoju snagu, moć govora, moć
proizvođenja smisla kada je on potpuno izguran iz prostora u kojima ljudska
bića obitavaju, lutaju, a poneki pokušavaju i da pronađu mrvicu tog odavno, iz
savremenog sveta, proganog simsla, ljubavi, razloga bitisanja. Subjekat poezije
Bogdanke Rakić pokušava da, kroz razne oblike pesničkog izraza koje odavno
baštini slobodni stih: poseban ritam, oneobičenu sliku, uspelu metaforu, ili
neku drugu stilsku figuru, ukaže na sebe, svoj vitalitet, koristeći se ponekad
izuzetnom energijom, specifičnim osećanjem, dobro odabranim uglom posmatranja,
jezičkom igrom, ritmičkim lomovima i lucidnim mislima kako bi svima onima koji
dođu u dodir sa njim, sa njegovim mnogostrukim lekovitim i smislotvornim
zračenjem i otežalim značenjem podastro neki novi, malo drugačiji svet, koji je
u svojoj suštini tu, ali mi nismo u mogućanosti da ga primetimo. Poezija i
jeste tu da nas podseti, vrati na pravi put, osvesti, oduhovi... Tako u pesmi Težak je ovaj dan kao gvozdeni krst
pesnički subjekat kaže: „plutam dubinama voda od kojih sam satkana” to jest
uvlačim se u sebe, svoju suštost: živim svoj autentični život; da bi nešto
kasnije konstatovao „Ljubav se preobrazila u bolest jer nije umeo da čita sa
usana koje ćute”. Što znači da se, u jednom širem kontekstu, samo suštinske
stvari mogu dodirnuti, bez obzira o kojoj se od mnogih kombinacija radi.
Pesnički subjekat ove knjige igra u svim pravcima, ponekad minimalističkim
jezikom, drugi put širokim, moglo bi se reći narativnim, ponekad se širi ili
vrluda u nepravilnim strofama, pa se strmoglavljuje u eliptične stihove ili
strofe, da bi se pokatkad zakucao u poentu, koja nije uvek na samom kraju
pesme. Možda će neko od znalaca, usamljenih ljubitelja savremene poezije,
razuđenost izraza i sveta ove poezije smatrati neadekvatnim vladajućim
trendovima, dok je naš utisak sasvim drugačiji. Ovaj primenjeni tekst je i imao
nameru da to podrži.
Simon Grabovac
Nena Miljanović
„Daniluškin romansero”
Fotoilustracija naslovne strane: Senka Vlahovic Filipov
poezija
U knjizi poezije „Daniluškin romansiero“ Nene Miljanović Daniluške uvodna pesma „Kletva“ prava je poetska grmljavina svemu onome što sledi u narednim ciklusima i pesmama, podosta šokantna i usmeravajuća do iščitavanja poslednjeg stiha. „Kletva“ pesma, i pojam kletve kao konverzacije i dijaloškog, najčešće monološkog obraćanja jednog bića drugom objašnjava u svojoj knjizi poznati etnolog Ljiljana Radulovački kojoj Etnografski muzej u Beogradu objavljuje 2001. godine knjigu „Kletva kao socijalna kategorija i psihološka odrednica“. Ona u svojoj knjizi beleži: „Kletva je društvena kategorija običajnog prava koja reguliše medjuljudske odnose...“ i „Kletvom se traži, zahteva i priziva viša sila da potpomogne realizaciju zlih želja prilikom raznih i raznovrsnih medjuljudskih razmirica...“ Nema tog naroda koji nema svoje originalno izricane kletve, ali su one načešće svojstvene i prepoznatljive kod Roma, pa je narod mnogo davno umeo da kaže za nekog: „Neće mu biti dobro, Ciganka ga proklela“.
Tragajući za takvim pravom obraćanja, pre svega u ljubavi i neskrivenom odgovoru emocijama, autorka u prvom ciklusu svoje knjige Daniluškin romansiero, u sedam pesama izričito se obraća njemu-neverniku. Romska duša je ovde globalizovana i u svakoj pesmi može da otkrije nešto od sebe i svaka druga žena, a ranjena ženska duša može da pati, da trpi, da podnosi ali povredu duše i gaženje po emocijama ne dozvoljava. Otuda u ovim pesmama ima na pretek kletvi, predskazanja i iskazivanja emotivne osvete postavljenih poetskim jezikom u veoma originalan milje romske duše, temperamenta i životne dramaturgije. Osim veoma bogatog načina iskazivanja ovakvih opomena, nameće se još jedna nova konstatacija, ako kao prvu shvatimo da Romi još nisu dovoljno društveno emancipovani, onda su Romkinje to još manje u društveno-bračnom životu. Ovaj ciklus pesama svaki čitalac treba sebi da dozira veoma edukativno.
...
Neimar jednog velikog mosta od morske pene, pesnikinja Nena Miljanović sebe svu je uzidala u njegove temelje i bdi, i strepi, čuvajući ga privijenog na grudima da ga neka nenadana oluja ne poruši. Sve što je u ovoj knjizi poezije rekla toliko je blisko srcu svakog iskušenika u svekolikoj i nemerljivoj ljubavi koju je samo narod svojim mislima mogao da objasni: „Ljubav je rosa; podjednako padne i na koprivu i na ružu“. Pesnikinja i narod jedino ostavljaju neodgonetnutu neminovnu dilemu, kako ove dve biljke prihvataju ljubav, jer kako je prihvate tako će i opstati.
Ovo je knjiga eruptivnih emocija u intimnom ogledalu ženske duše i opet narod u svetlu svega ovoga reče: „Ljubav je kao suza; radja se u oku, a pada na srce“. Baš ova misao je karakterni sublimirani ego pesnikinje nad njenim mostom od morske pene u čijem hladu miruju tanane meduze.
izvod iz recenzije
Nedeljko Terzić
Nena pripada onoj grupi pesnika koji se pevanju i
stvaranju daju čitavim svojim bićem i ni u jednom trenutku se ne plaše da će
previše dati sebe, da će sagoreti, naprotiv, ona sama je plamen koji izvire iz
unutrašnjeg, naizgled stvarnog bola potaknutog životom, a ipak unutrašnjeg
arhetipskog koji na trenutke iz nje izbija u zbirci Daniluškin romansero gde osećamo i proživljavamo svu zlehudost
uskraćene ljubavi kako pojednicu tako i narodu „bez doma i bez groba”.
Nena je pesnik energije, strasti, emocije koja vulkanski nezaustavljivo šiklja
iz njenih najdubljih unutrašnjih ključanja i previranja, koja se stihijski, ali
ipak biranim rečima prostire pred čitaoca, često nesviklog na takvu snagu „ženskog
pisma” i nespremnog na ekspresiju i kolorit emocija koje ona u svoje pesme
unosi.
Nena u svojim pesmama poput Lorke spaja mitologiju i tradiciju sa ličnom
tradicijom (u kojoj su zaspale, a ponovo oživljene semantičke slike iz
detinjstva i života) sa savremenošću što ovu poeziju čini romansom, pesmom pisanom
narodnim jezikom koja u sebi spaja lirsku pesmu i baladu.
Daniluškin romansero u sebi nosi i molitvu, i kletvu, i ljubav, i
mržnju, i čaranje, i očaravanje, i strah, i smeh, i sva se grči u
protivurečnostima koje nas omamljuju i čine da nam se podiže „radna čitalačka
temperatura”, što i jeste autorkin cilj. Čini se da ona uvek i iznova žari po
rani koja boli, da bi je još više bolela, da bi češće, bolje i lepše pevala.
izvod iz recenzije
Radovan Vlahović
Nikola Vlahović Nikasso
„Sunčan dan”
Ilustracije: Nikola Vlahović Nikasso
poezija
Moj prijatelj Nikola Vlahović Nikaso
je u nekim stvarima poseban. Posebnost je i njegova zagledanost oko i u sebe i intuitivna
spoznaja suštine, koju transponuje u peme, ili slike. Nikaso raspolaže zavidnim
saznanjima o konkretnom svetu, ali njegov odnos prema pojavnosti je nešto drugačiji.
Reako bih da ga manje interesuje to što jeste, a više zašto jeste i posledice koje
iz toga proizilaze.
U toj zapitanosti, u poeziji, okrenut
je ka širokom spektru tema, od ljubavnih preko religioznih, koje se provlače kroz
mnoge pesme, do „priča“ o običnim stvarima poput: kupovine novog automobila, letnjeg
pljuska, neuništivih muva, borbi guskova... pa do skoro nadrealnih kao što je smak
sveta.
Posebno mesto u Nikasovoj poeziji
zauzimaju ljubavne pesme. Iako nalik romantičarskoj lirici u ovim pesmama žena nije
domaštana, možda jeste po malo idealizovana, ali je stvarna i „dodirljiva“. Još
jedna karakteristika zaljubljenog Nikasa je da nema mnogo tuge, možda samo po malo
melanholije, ako ljubav nije uzvraćena, jer on to kompenzuje novom ljubavlju, novom
devojkom kojoj poklanja srce, pa se ređaju imena: Neda, Emili, Sandra, Dragana...
Ovde bi se moglo primeniti geslo jednog drugog pesnika, koji je rekao: „Ja svoje
ljubavi nisam gasio mržnjama, nego novim još većim ljubavima.“ Ima u tim pesmama
i opštih mesta, ali autor iskrenošću, koja isijava iz cele knjige, i frazama koje
su već malo pohabane od upotrebe vraća stari sjaj, vraća im život i daje novu snagu.
Oseća pesnik da u svetu postoje i
neprijatnosti kojih se ne možemo osloboditi i to personifikuje u pesmi o dosadnim
i neuništivim muvama, a u jednoj drugoj pesmi kao da daje pouku za življenje kada
kaže: „Rano ujutro ustati, uzeti gitaru i svirati i samo svirati“. Dakle, recept
Nikole Nikasa Vlahovića je: „Ljubav, vera, umetnost.“
Slobodan sam da zaključim: Ova knjiga
je, u svim svojim segmentima, iskrena, autentična vizija sveta i ogromna želja da
se on popravi i harmonizuje.
izvod iz recenzije
Dragan Batinić
Unutrašnji imperativ tera Nikolu Vlahovića da se izrazi kroz slikarsko i pesničko stvaralaštvo. Te dve umetničke discipline presudno određuju i njegovo osobeno mesto u ovom i na ovom svetu. Svojim umetničkim angažovanjem autor nadrasta svakodnevicu, nadrsta sadašnje vreme u traganju za sigurnim i večnim, u trganju za utočištem. Umetnički doživljaj Nikole Vlahovića svedočanstvo je o snazi samog života u svojim dohvatljivim pojavnim manifestacijama. On iskazuje veru u emocije koje ga čvrsto vezuju za život, a to nije razum. U samom životu on oseća najdublje večno, a ono što on oseća kao prolazno, neuhvatljivo je i plaši ga. Vlahović nam iskreno i potpuno, bez zadrške, otvara sve dubine svoga bića i snagu u sebi koja ga vodi kroz život i stvaranje. Daleko od taštine i igrarija ovoga sveta, on nosi neku detinju arkadijsku čistotu nepokvarene duše koja snažno brani usvojene principe i čvsta mesta oslonca u sebi, kao uslov opstanka u svetu koji nije uvek baš najlepše i najprijatnije mesto za život. Mladom Vlahoviću je strana mimetička slika sveta, zato on već apriori i u slikarstvu, i u poeziji ima jedan korak prednosti nad mnogima, po kriterijumima ovovremenog pristupa umetnika životu i svetu oko sebe.
Na kraju moram reći da se treba samo bojati da takva bića koje žive oko nas i sa nama ne povredimo svojim materijalističkim pogledom na svet, svojom osionošću i farisejskom gordošću. Treba se kloniti greha da ih ne volimo takvim kakvi jesu, greha da ih ne primećujemo i ne podržavamo u njihovim iskoracima izvan uobičajenog i očekivanog. Naša velična se ogleda u tome da shvatimo da se kroz njihovu iskrenost dolazi do istine o ovom svetu. Treba podržati Nikolu Vlahovića. Njegovo bavljenje umetnošću je način života. Umetnost je za Nikolu sredstvo kojim se život stavlja u savladive kolotečine i tako se osvaja sloboda.
Marija Tanackov
„Evropski fejsbuk pesnički festival: zbornik radova III”
Zbornik pesama učesnika Evropskog fejsbuk pesničkog festivala 2012. godine.
Elektronsko izdanje na cd-u.
Radovan Vlahović
Knjiga „ljubavne i OK priče“ Radovana Vlahovića je jezički artificijelna knjiga, i temom i formom, ona je, u neku ruku, Frojdovska „zemlja ljubavi“ na čijem se prostoru piše, čita, besedi, kazuju stihovi emotivne dobrote, koja ne skriveno, sporo, udvorički zadržava svog čitaoca pred njom.
Milica Jeftimijević Lilić
„DAS MYSTERIUM DER LIEBE“
poezija
prevod dela „Misterija ljubavi“
preveo na nemački: Johann Lavundi
„Das Mysterium der Liebe“ ist ein Buch, das die Liebe
nicht, wie gewohnt, mit romantischen und schwärmerischen Zügen des wie eine
Kerze flimmernden Herzens angeht, sondern sie darstellt, so wie sie ist – und
uns, so wie wir sind. Ein Buch über die über allem stehende Liebe, die uns alle
verbindet – obwohl wir es noch nicht wissen – und die, wie Dante im Schlussvers
der „Göttlichen Komödie“ schreibt, „… die Sonne und alle Sterne bewegt“; ein
Buch, das in einem ständigen Kolloquium mit den Lesern vor jedem auch sein
Spiegelbild – und dies ohne Feigenblatt! – anbietet. Ein Buch, dessen
Botschaft, damit sich der Mensch durch Liebe mit Allem wieder zu Einem
verschmilzt, lautet:
Gehe in
dich hinein, damit du aus dir herauskommst.
Johann
Lavundi
V. A. Hronec
„The Anthology od Slovak Vojvodina's Poetry"
prevod sa slovačkog na engleski: Andrija Ušjak
poezija
It was needed to wait almost two hundreds years after Slovaks came to the territory of nowadays Vojvodina, for the first authentic poets to appear among them in the middle of twentieth century. It was certainly related, as always, with the accidental emergence of the genuine poetic talent, but a certain part of it was also definitely the collective consciousness of different national context within the borders of newly created state (the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes), to which suddenly came this national group after the year 1918 without any move from its place. If it is also accidentally added that in the beginning of the 20-eth century Ján Čajak possessed no epic, but indeed poetic talent, the beginnings of our poetry we could place a half of century back. It is not, however, entirely sure, that such presumable poetic work (Čajak's) could be designated as a genuine one (as for example Bohuš‘s later), mainly with regards to the fact that the enclave conscience of Vojvodina’s Slovaks at that time wasn’t so developed as after the first world war. It is also evident, that almost everything, which was in the form of verses written in Slovak language in this area within the borders of the Austro-Hungarian monarchy, didn’t at all have attributes of the Vojvodina’s Slovak poetry in the sense how we understand it today...
V. A. Hronec
Goran Ibrajter
„Stihije"
poezija
recenzenti: Milan Nenadić, Zoran Đerić
ilustracija na naslovnoj strani: Miodrag Nadlački
U jednoj od pesama koje čine knjigu Stihije, Goran Ibrajter kaže da „uspravne oganj voli“. Mada se ovaj pesnik u srpskoj poeziji pojavio relativno kasno (rođen u Mokrinu, 1962), ponuđeno iz njegove duhovne radionice ostavlja utisak zrelosti, ozbiljnosti, zaokruženosti i visoke svesti o pesničkoj reči i velikoj odgovornosti koju nosi hrabrost imenovanja sveta i pojava. Za moto knjige uzeta je rečenica „I kad otvori sedmi pečat, posta tišina na nebu oko po sahata” iz Otkrovenja Jovanovog 8.1. Broj sedam obeležava obimom neveliki rukopis koji s pravom ima podnaslov Postanje (u sedam dana).
Goran Ibrajter knjigom Pesme Eleazarove (KOV, Vršac 2009), uverljivo izdvaja svoj pesnički glas iz mora opštosti u koje se survala savremena srpska poezija. Tu izdvojenost, naročitost i naočitost samo potvrđuje i učvršćuje osobenost nove knjige. Ibrajter je već stekao svoj kliše, a pravi pesnici, još od Bodlera, znaju koliko je težak put do vlastitog kalupa, do sopstvenog glasa, do prepoznatljivosti. Malo je takvih u našoj savremenoj poeziji.
Izvod iz recenzije
Milan Nenadić
... ovaj rukopis bi se mogao obeležiti i kao Otkrivenje Goranovo, jer, bez obzira što je zasnovan na biblijskom tekstu, u njega je ugrađen autentičan pesnički stih i dar pesnika Gorana Ibrajtera.
Nema sumnje da je tema Apokalipse, u trenutku kada se ona predviđa, najavljuje ili sluti, više nego aktuelna, uvek podsticajna za pesnička snoviđenja, za nova čitanja i promišljanja naše egzistencije, podjednako našeg opstanka, koliko i naše propasti. Pevanje o kraju sveta, potpuno u duhu katastrofičkih poetika, ipak nije do kraja beznadežno, odnosno pesimističko. Ipak, postoji nada za pesmu, za stih, za trenutak sabranosti, koji je, istovremeno, i potvrda trajanja, i blesak smisla.
Izvod iz recenzije
Zoran Đerić
Dr Voja Marjanović
„S piscima i knjigama"
književna kritika
recenzent: dr Milutin Đuričković
Sva knjiga dr Voje Marjanovića predstavlja značajan doprinos savremenoj književnoj kritici, a naročito onom korpusu koji se odnosi na knjige za decu i mlade. Na tom polju Marjanović je zaista neprikosnoven, autoritativan i krajnje pouzdan u analitičkim razmatranjima i tumačenjima.
To važi i za ovu knjigu S piscima i knjigama, koja pokazuje da je autor i dalje vrlo agilan i živo prisutan na stazi detinjstva, gde decenijama boravi i otkriva lepotu pisane reči za decu i mlade.
Iz njegovih knjiga i udžbenika učile su mnoge generacije studenata, učitelja, vaspitača, ali, takođe, i nastavnici, univerzitetski profesori, pisci, kritičari, pedagozi...
Raznovrsni prilozi Voje Marjanovića predstavljaju školski primer kako se piše i neguje prava kritička misao, koja je uvek sveža, aktuelna i postojana...
Dr Milutin Đuričković
Ljubica Verbič
„Tragovi u vremenu“
roman
ilustracija naslovne strane: Senka Vlahović Filipov
„Svaki čovek ima svoje poslanstvo na ovom svetu“, govorio je makedonski iguman Makarije, jedan od sporednih junaka u romanu koji je pred tobom, poštovani čitaoče. Poslanstvo Ljubice Verbič je da ispuni sudbinu Šeherezade u trećem milenijumu. Da učini da jedan istorijski svemir od dvadeset i pet vekova progovori iz nje. Da priču vrati izvorima – mitu, legendi, skaski. Da pokaže da duhovnost i mudrost balkanskih ljudi datira od antičkih vremena i tokom vekova se razvija i menja uvek sledeći put istine, lepote i dobra. U našem postmodernom i instant vremenu, ta duhovnost biva zaboravljena i potisnuta pod agresijom površnih, frivolnih i marketinški dobro upakovanih priča. Autorka zgusnutu istoriju čovečanstva, lepotom kazvanja, uliva u nas, čitaoce iz trećeg milenijuma. Oslobađa nas pretnje samoukinuća dubinskog poniranja u naše sopstvo i ponovo nas vraća izvorištima mudrosti i duhovnosti. Ljubica Verbič nas na magijskim krilima jezika, vodi vremeplovom na katarzičan put samoočišćenja i tako, u slojevitosti njenog pripovedanja, kroz mnogolikost naših duša, otkrivamo arhetipske naslage vekovnih amajlija i simbola koji su pod težinom i pritiskom neurotične svakodnevice u nama zaspali. Roman „Tragovi u vremenu“ nam otkriva da stvari često duže žive i traju od ljudi, noseći pri tom u sebi energiju onih u čijem su vlasništvu bile. Kroz čitav roman, javljaju se simboli i amajlije, koji u različitim vremenima i kod različitih junaka i u različitim situacijama, imaju samo jedno značenje – da čuvaju i štite one koji ih nose. U pitanju su minđuše u obliku golubica i broš u obliku ruže, i soko kao verni pratilac i čuvar istih sa visina. Minđuše u obliku golubice su simbol ljubavi, a broš u obliku ruže je simbol lepote i mudrosti koji ima moć da u junacima ukroti tigra, ratobornu i iracionalnu prirodu. Soko se javlja u presudnim trenucima, on je simbol božanskog duha koji uvek prati amajlije i daje nadu junacima, u ma kako teškim životnim situacijama se nalazili. Ta energija iz davnih vremena, iz samih korena, vraća se ponovo u život i time potvrđuje, ne samo njenu neuništivost, već nas uči da besmrtna ljudska duša uvek ima potrebu da se uzdigne iznad sebe same i tako u vanvremenu pokaže da još uvek ima nade za posrnulog i palog čoveka našeg vremena.
Izvod iz recenzije
Radovan Vlahović
„Životne priče političarki iz Vojvodine“
Dijana Subotički
intervjui
recenzenti: Svenka Savić, Marija Srdić
„Podaci iz ovog pilot istraživanja, mogu dobro poslužiti za komparativna u drugim delovima jugoslovenskog prostora, s jedne strane, ali i za komparativna istraživanja u drugim delovima sveta. Očigledno je, naime, da postoji nešto opšte u ovim ženskim iskustvima danas – veoma težak i naporan prodor u javni prostor politike.
Važan je ovaj skup ličnih priča političarki iz Vojvodine za povezivanje sa životima žena u politici u prethodnim vekovima na istom prostoru, naročito sa onim ženama koje su svoju profesionalnu političku karijeru gradile nakon II svetskog rata.“
Izvod iz recenzije Svenke Savić
„Koristeći zanatsko umeće novinarke, posvećenost aktivistkinje i stečeno akademsko znanje, Dijana Subotički nam je omogućila da aktuelne vojvođanske političarke vidimo na način koji do sada nije bio uobičajan.
Taj uvid još je dragoceniji ako se ima u vidu da diskurs žena koje su aktivne na političkoj sceni Srbije vrlo retko odstupa od ustaljenih „partijskih matrica” i forumskog, „obezličenog” govora. Kada se ovdašnje političarke obraćaju javnosti i medijima, one retko govore u prvom licu jednine, a još ređe to čine „kao žene”, iz pozicije žene…
Otuda se čini značajnijim napor Dijane Subotički da sabere lične ispovesti sedam političarki. U njima imamo priliku da prepoznamo ono što danas izostaje u javnim nastupima, skupštinskim i televizijskim debatama: iskreno kazivanje, razumevanje stvarnog života, brigu za bližnje i zajednicu, iskustvo samosagledavanja… Rečju – ljudsko lice politike.”
Izvod iz recenzije Marije Srdić
Nada Kljajić
„Lutka"
proza
recenzent: Anita Milanov
ilustracije: Nada Kljajić
Snovi su puki odraz realnosti, razlike se samo javljaju ako obraćamo pažnju na nijanse.
Lako je objasniti život srećnog čoveka, ali, sa koliko reči iskazati tugu... Kada zagrebemo dublje, ispod loše karme, trnci prođu niz vrat i tada lice obuzme plač. Zato priča o prošlosti i nije prošlost, jer ona već vekovima luta, negde među ljudima i senkama. Učini se ponekad da bajkom možemo objasniti sve i da kašika šećera može umrtviti gorčinu u očima. A šta je sa srećom i ljudima, šta je sa količinom ljubavi koja daje život i umrtvljenima?
Ova knjiga čitaoca upućuje na odgovore da smo delom sami odgovorni za svoje sudbine, ali, i da čarolija koja luta uvek naiđe na pravog saputnika. I kada razmišljamo kao deca (mada je čovek doveka dete, svakog trenutka kada ga mašta savlada) vidimo onu pravu stvarnost.
Tada i snovi i lutka progovore.
Anita Milanov
Profesor srpskog jezika i književnost
Ružica Tenkeš
„Lice"
(u suprostvom smeru tekst knjige autorke Lovrenke Kupres "Naličje")
poezija
recenzent: Nera Legac Rikić
ilustracije: Nada Popov
Lovrenka Kupres
„Nalicje"
(u suprostvom smeru tekst knjige autorke Ružice Tenkeš "Lice")
poezija
recenzent: Nera Legac Rikić
ilustracije: Nada Popov
Lirske ispovesti žena retko čitamo i o njima ramišljamo. Tužna priča jedne žene koja teče u setnom tonu, ali se na mahove, kao, pridigne i pokaže da je u stvari snažna i bistroumna u svojoj zamisli da se razotkrije - takva je poetska priča Ružice Tenkeš i njene kćeri Lovrenke Kupres, koje se kroz lirsku priču, koju nam ovde predstavljaju, zbližavaju na veoma poseban način. Istovremeno, u pesmama u stihu kao i u pesmama u prozi vidimo da obe odišu jednostavnošću izraza, običnošću svog jezika i na lagan način nam predstavljaju kroz reči svoj život, muku, tugu i patnju koju su proživele svaka za sebe. U ovim lirskim ispovestima oseća se velika tuga, očajanje, na mahove osuda života koji je odvojio, a zatim ponovo povezao sudbine ove dve žene. Kada žene otvore svoju dušu i na ovakav način reše da svoje priče iznesu u svet, to znači samo jedno, da su hrabre, i da su potpuno svesne sebe same kao i sveta oko sebe. Život nije mazio junakinje ovih ispovesti, ali se one ne žale u svojim pričama, već jasno kazuju šta misle, kako se osećaju i šta u vezi sa tim mogu još da urade. Hrabro i dirljivo, one na dva jezika, svom maternjem i jeziku države u kojoj žive, kazuju o sebi i jedna o drugoj. U ovim lirskim ispovestima, koliko god one bile setne, tužne i neraspoložene, gotovo neprekidno ističu da je najvažnija ljubav i da ih je ona održala da uspeju u životu u svemu što su ikada radile. Ta ljubav koja ih je sačuvala da istraju nije samo njihova međusobna, već i prema ljudima koji su ih pratili kroz život bilo kao prijatelji,
bilo kao životni saputnici.
Mnogo je osećanja u rečima koje ovde možemo pročitati i ne preostaje nam ništa drugo, nego da se tom poslu potpuno prepustimo i saosećamo sa autorkama u njihovim lirskim ispovestima.
mr Nera Legac Rikić, književnica
Ružica Drulović
„Oda ljubavi"
poezija
recenzent: Radovan Vlahović
ilustracije: Silvija Vlahović
Ovi stihovi ne poštuju uobičajene pesničke kodove, već prate unutrašnji ritam pesniknjinog bića, i u njima otkrivamo naraciju u elementima pripovednog koji nam običnim govornim jezikom otvkrivaju ambijent i poziciju stanja koje je uvek spolja iznijansirano bojama trenutnog raspoloženja autorke. Potom dolazi drama unutar pesničkog subjekta, koja je često u rasponu između ekspresije i impresije, prenoseći tako titraje i damare najdubljeg i najintimnijeg pesnikinjinog svetlopisa duše na nas. Treći i poslednji deo svake pesme je nalik mudračkom filozofičnom, može se reći haiku, zaključku koji u svom dualizmu iskaza gotovo uvek nudi višesmisleni i asocijativni odgovor na stanje i zbivanje u prethodnim delovima pesme.
izvod iz recenzije
Radovan Vlahović, književnik
Dr Anica Župunski
„SVETLOPIS VREMENA / TIME WRITTEN WITH LIGHT“
foto - poezija
elektronsko izdanje na cd-u
prevela na engleski: Vesna Kovrlija
fotografije: Dr Anica Župunski
Recenzenti: Borivoj Mirosavljević, Milan Ž. Konjević, Darko Stanimirović,
Ana
Lazukić, Dušan Živkić, Zoran Đorđević, Radovan
Vlahović
I ponovo Feniks izranja iz obala, hrli ka samom sebi, u zagrljaj, rađa se nova Duga.
Sve ovo posmatrano sa prozora stana, ovekovečeno, skupljeno, začinjeno, uveličano, približila nam je Anica svojim uhvaćenim tračcima svetla i pažljivo biranim rečima.
Započeto kao prva samostalna izložba fotografija 2009. godine, prerasta u neizbežno štivo budućim naraštajima, o ljubavi dve obale i njihovom ponovnom, neizbežnom, spajanju.
Ostvaruju se moje nade, o novim izazovima kojima nas daruje Anica Župunski, FOTOGRAF I PESNIK.
KMF Dušan Živkić
Predsednik Foto-kino i video saveza Vojvodine
And Phoenix emerged again from the banks of the river, it rushed towards its old self and new Rainbow was born.
Anica watched all these things from the window of her flat and she collected, spiced, magnified and immortalized them and made them closer to us with the help of her caught light rays and carefully chosen words.
It was established as her first solo photography exhibition in 2009 and it becomes an unavoidable reading selection for future generations that describes love between two banks of the river and their inevitable reunion.
My hopes about new challenges that Anica Zupunski, A PHOTOGRAPHER AND A POET, gives us are fulfilled.
KMF Dusan Zivkovic
The President of Vojvodina`s Photo-cinema and Video Association
