"Fotografije" Ljubomirа Kojićа - najbolja monografija na sajmu knjiga 2009.

Ljubomir Kojić
Fotografije
monografija

NA 54. MEDJUNARODNOM BEOGRADSKOM SAJMU KNJIGA U BEOGRADU FOTOMONOGRAFIJA LJUBOMIRA KOJIĆA JE OD STRANE STRUČNOG ŽIRIJA ULUPUDS-A I BEOGRADSKOG SAJMA
IZABRANA ZA NAJBOLJU MONOGRAFIJU
NA SAJMU KNJIGA 2009. GODINE

...valja zaključiti da je trodecenijsko fotografsko stvaralaštvo Ljubomira Kojića ostvarivano tokovima skladnog i logičnog kontinuiteta. Baveći se jednim odista modernim tehničkim medijem, ovaj umetnik je znao da ga primeni i prilagodi vlastitim umetničkim namerama i vlastitom senzibilitetu. Doroteja Lange je svojevremeno konstatovala da „fotograf mora uliti dušu svom fotografskom aparatu“. Taj alhemijski „postupak“ je Kojiću odista uspeo te su njegove slike ispunjene njegovom vlastitom stvaralačkom filozofijom, njegovim karakterističnim diskretnim estetizmom, njegovim tihim emocijama i metafičkom poetikom. Radi se o jednom kompleksnom ali prepoznatljivom, i sasvim personalnom izrazu. Uostalom, u zaključku jedne komisije, pored ostalog je zabeleženo: „Kolekcija radova Ljubomira Kojića bezrezervno pokazuje da je on jedan od najkompletnijih foto stvaralaca na tlu Vojvodine. Već na prvi pogled vidi se da je izuzetan poznavalac fotografske veštine. I kada je u pitanju snimateljski rad, i kada se posmatra angažovanje u laboratoriji. U njegovom opusu su zastupljeni skoro svi vidovi fotografskog angažmana, od portreta u ateljeu i u slobodnom prostoru, preko snažnih pejzaža i lajf fotografija, pa sve do atraktivnih akt fotografija ostvarenih u karakterističnom vojvođanskom ambijentu. Veoma je značajno da je Kojić svojom kamerom visokog senzibiliteta ovekovečio, u savremenom maniru, ljude iz Banata, iz svog neposrednog okruženja. Spojivši dokumentarne i likovne vrednosti autor je ostvario dela koju nagoveštavaju njegovo značajno prisustvu u eliti jugoslovenskog fotografskog stvaralaštva.“

(izvod iz recenzije)
Sava STEPANOV

Радован Влаховић
Вечерњи акт у девојачкој соби Ленке Дунђерски
поезија која се објављује поводом стогодишњице рођења Милене Павловић Barilli и стогодишњице објављивања песме Santa Maria della Salute
Лазе Костића

Радован Влаховић, песник и романсијер, је престону особу живота, фантазије и поетике Лазе Костића, његову и нашу Ленку Дунђерски, ванвремено, довео у везу са Миленом (Пожа­рев­­љанком, беше ли?), оним симболом сна, принцезом анђела, озареним чуваром лампе и светлости њене – поистовећујући их у могућем вечерњем акту којим насељава њихову дево­јач­ку собу. Негујући их у љуљашкама ветрова и ве­­кова, међу цвећем и монахињама, он их, не­ви­не и танке, међу намакнутим веђама Мило­ша (Црњанског, зар не?) расађује по свом Ба­­нату. И нагло и неочекивано, али заносно ра­зиг­­ра се вилинско коло оних уклетих лепотом и уза­луд­ном љубављу, оних што су чежња песни­ка и робиње стихова: Емине и Сабињанки, Саре и Еве, Аријадне и Ђоконде, свих лепотом об­дарених „до наднаравности” оне све, од Илан­че до Стражилова (Милошевих, зар не?) лажно бесмртне, похрањене у бићу песничком. Неп­рекидно ослоњен на грудоболног Бранка и у потрази за њом, за оном, које више нема, јер све је био звук и одјек у његовој (Радовановој, свакако!) претоплој глави.

(извод из рецензије)
Милисав Миленковић, књижевник

Ово је песничка збирка која се по много че­му разликује од песничких збирки које се да­нас публикују. Већ од насловног узначења „ве­­черњи кат“ констатујемо да је Влаховић изузетнио наклоњен визуелизацији догођеног и проосећаног. Зато у његовој поезији обилу­­ју моменти који на рецепцију делују ви­зи­бил­­­­­­­но. Другим речима, емотивни набој вер­бал­­­но описаног се подстиче визибилним се­­­­­ман­­­тич­ким елеметима, епитетима и стилским фи­­­гу­­рама чиме се директно успоставља корес­­­понденција између дела и читаоца.
Саживљавање рецепције са прочитаним омогућава још један моменат који се чини карактеристичним за поетски израз Радова­на Влаховаћа уопште. Реч је осећају успос­тављања драмске тензије. Влаховић је мајстор да успостави меру између казаног/ описаног/ испеваног и догођеног. То постиже јасним, елиптичним исказима којима се антиципира апсолутно кретање, догађање, бука и хука у лирском субјекту, коју, песник – Радован Влаховић, са мером предочава читаоцу. Тако је постигао максималну драмску тензију, а избегао је опасност од западања у патетику.

(извод из рецензије)
др Предраг Јашовић

Марија Танацков
Обликовање традиције

Рукопис ОБЛИКОВАЊЕ ТРАДИЦИЈЕ Марије Танацков, узето најопштије, чине текстови научне, документар­не, историјске и књижевне природе. Писани као „одговори на задате теме“, нужно разноврсни у својој тематици и форми, карактерише их поузданост грађе, трезвеност саопштене ми­сли и истраживачка смиреност. Њихова референтност је у веродостојности, која увек налази примену у другим областима духа, као што су исто­рија, социологија, филозофија, и свакако књижевност. Презентовани у форми научног чланка, расправе или књижевног приказа, у њима се држи до суштине конкретног феномена, до потпуности научне формулације и узрочно-последичног следа.
Вишеаспектни приступ темама као што су град Кикинда, кикиндска библиотека, манастир Хиландар, прати сразмерно оригинална интерпретација. Ауторкина запажања, угао посматрања, асоцијативно повезивање стано­вишта, надахнуће, лаконичност израза, као и научна апаратура, дају солидну утемељеност критичким текстовима.
Ауторка Марија Танацков у текстовима „Две родољубиве песме“, „О једној песми и још понешто о дућану“, посве у презентованим књижевним приказима, показује квалификације естетичара и изучаваоца поуздане ерудицију и културе. Снага логике, дијалектичка моћ мишљења, у исто време способност емоционалног реа­говања, ослобађања утисака, расположења, осећања и маште, препоручују је као истраживача и „човека од пера“. Аргументовано тумачење, уопштавање образложења, просуђи­вање, закључивање и систематизовање, потом пријемчивост, осетљивост за естетско, својства су овог књижевног интерпретатора.
Тумачећи песничка дела, ауторка није препуштена плими утисака и страсти, него је мудар и тачан тумач чији се приступ базира на логичко-сазнајно-вредносно-етичком усме­рењу процеса мишљења.

(извод из рецензије)
проф. др Тихомир ПЕТРОВИЋ,

Радећи као уредница Завичајног одељења Народне библиотеке „Јован Поповић“ у Кикинди, Марија Танацков је током последњих петнаест година успела да реализује низ истраживачко-издавачких пројеката и да осмисли самосвојни концепт књижевних вечери и трибина. У тај посао она је унела пуно труда, посвећености и стручности. Тако су настали њени бројни радови из различитих области: историје културе Кикинде, историје књижевности, књижевне критике и рецензије. Реч је о тематски и садржински веома разноврсним радовима чији је заједнички циљ очување прошлости, вредности, бележење историје и домета у културном простору Кикинде и Војводине. Ауторка је те радове прикупила у једном рукопису под насловом Обликовање традиције који обухвата два дела.

У целини узев, рукопис Марије Танацков представлља један вредан и акрибично писан рад. Посвећен је значајним темама из културног живота Кикинде које код нас нису довоњно ни познате ни обрађиване. Рукопис је стручан, богат књижевно-историјском грађом и одговарајућим подацима који ће свакако корисно послужити сваком ко се буде занимао питањима из културне историје Кикинде.

(извод из рецензије)
проф. др Јовица Тркуља

Драган Поп Драган
Утопија ентропија дагеротипија
поезија

Књига Драгана Поп Драгана „Утопија eнтропија дегеротипија” отвара се пред чи­таоцем као зрела, слободним стихом на­писанa, добро промишљена језичка на­рација.
Ова књига одише свежином и јасним, готово фактографским, описима путовања лирског субјекта кроз свет који је можда и пакао неке дуге планете, кроз свет поносних никоговића, лепушкастих нула, где се све отима и издаје да је више, и веће, и вредније од оног што у ствари јесте.
Књижевни поступак грађења ове поезије чини се јасним и препознатљивим као на фотографији.
„Реалност има рок трајања”, звезде нам обично нису суђене, ловорике тамо неки други беру, наша је само „сурова белина”, пустош, зађубреност ништавношћу наших заноса у жељи да пронађемо ослонац и сигурну тачку, ослонац за наш исцеђени, усахли, истањени, изрендисани и потрошени живот.
Ово је поезија која се може читати у раним јутарњим сатима, као средство за трежњење од сна, као средство за преживљавање од умишљаја да живимо онако ситни и ништавни, „преварене варалице”, а да то себи самима не желимо признати.
Ова књига је као лек, она нам се нуди као терапија у тренуцима кад наше оболело самопоштовање изгуби сваку наду за опоравак.
Смех је лековит и сврсисходан, а понајбољи је кад га упућујемо сами себи, онда га „још увек памте и тумаче”.
И како дражава није у могућности да исплати своје уметнике, јер политичарима и властодршцима властита уста и џепови су увек ближи, а ако уметнике награђује, тиме им указује част, и чини да они верују да су заслужни.
Ова књига нам враћа достојанство читања поезије, она нам враћа веру у разумљивост, сликовитост, једрину и лакоћу, као и хармонију звука и смисла, како поезије тако и уметности уопште.

(извод из рецензије)

Радован Влаховић, књижевник

Радован Влаховић
Uram
превод збирке песама Мој Господе на мађарски језик
Преводилац Ангела Патаки

Radovan Vlahović költői eljárása az Uram c. láncolt versekötetben vagy verses elbeszélésben ismert költői felfedezés tapasztalait foglalja össze, de ugyanakkor újakat is ad hozzájuk, amelyek az e fajta költészetnek lényeges és sajátos formájú éneklései. Mit jelent ez konkrétan? A költő mint sajátosságát ajánlja a költői lendületet, amely mint művészi alkotást összetartja az egyes különálló verseket, a verses elbeszélést. Ezt a sajátosságát a különboző utánzások formáira alapozza, az elbeszélő, a humorisztikus, az apszurd, szatirikus, irónikuson forma maradványaira, és végül mindez egy teljesen egyszerű és világos „mesének”, az egyes versek (vagy a verses elbeszélés) üzenetének mutatkozik.
A másik szint, melyet a vers indokló-tartalmi alapjának lehet nevezni, különféle néprajzi, természetes, patriarchális, családias, falusi, politikai, vallási és intim témákkal és jelenetekkel átszőtt öv. A ritmus sajátos viszonyban van ezekkel a különféle világokkal, össze van velük szövődve, és ő az a kulcsfontosságú kötőszövet amely egyes verseket (a verses elbeszélést) együtttartja. A ritmus sokfélesége, a különféle költői formák ismert képleteinek, a vallásnak vagy más szellemi tudományszaknak az utánzása, sajátos bánáti érzelmekkel és súlyos melankóliával (majdnem reménytelenséggel) kombinálva, e költői műnek egészen kiemelt helyet biztosit a mi kortárs költészetünkben.

Simon Grabovac, (Kivonat a recenzióból)

Славица Мајин
Како зауставити време
поезија

У овој поезији искрено су огољене емоције и мисли у трагању за новим уточиштем уморног бића које само себе покушава да изгради у границама слободе коју је само себи дало, као да је живот грађевина, а песник архитекта нове сварности, читалац сведок догађања, а песнички текст основа магијског сна о будућности, док дати судови и промишљања припадају различитим нивоима стварности, али на крају писања, ипак, остаје страх од краја.
Поезија као да испира душу песничког субјекта и покушава да му створи нову, на начин на који Мaјинова верује да треба, пројекцијом жеља, да створи нову сопствену егзистенцију. И у тим сегментима поезија Славице Мaјин приближава се пројектованој поетици надреализма: „уметност је лаж која нам омогућава да видимо истину“.
Оно што је значајно за поезију Славице Мaјин је чињеница да она поима живот „држећи перо у својој руци“.

Марија Танацков, књижевница, (извод из рецензије)

Радован Влаховић
Мој Господе
друго допуњено издање

Песнички поступак Радована Влаховића у уланченој збирци песама, или поеми, „Мој Господе", сажима нека искуства познатих песничких открића али и додаје неке нове, овој врсти песништва инхерентне облике певања. Шта то конкретно значи? Песнички замах, оно што окупља и одржава поједине песме (поему) као уметничке творевине, песник нуди као свој спецификум, оснивајући га на натрухама и остацима форми епског, хуморног, апсурдног, сатиричног, ироничног, као и у разним облицима опонашања, симулакрума, да би се све, коначно, испоставило као веома једноставна и јасна „прича”, порука појединих песама (поеме). Други ниво, онај који би се могао именовати као мотивско-садржинска основа песама (поеме) је испреплетена тканица од сенки разноврсних фолклорних , природних, патријархалних, породичних, сеоских, политичких, религијских, обичајних и интимних тема и призора. Ритам је, поред специфичног односа спрам ових разноврсних светова и њиховог уплитања, сучељавања, оно кључно везивно ткиво, које одржава поједине песме (поему) као целину. Разноврсност ритма, његово опонашање или симулирање неких познатих образаца из разних поетских облика, религије и других духовних дисциплина, комбинована са специфичним банатским осећањем и тешком меланхолијом (скоро безнађем), обезбеђује овом песничком делу сасвим издвојено место у нашем савременом песничком пејзажу.

(извод из рецензије)
Симон Грабовац, књижевник

Александра Бојић
Шест
роман

Ova devojka je morala da napiše roman. Jednostavno, ovakva eksplozija talenta je morala da zaživi na papiru. I bila bi velika šteta da je bura misli i osećanja Aleksandre Bojić ostala zaturena u nekoj zapuštenoj fioci.

Kroz dogodovštine Soraje, autorka nam predstavlja plemenitost kojom se neshvaćena devojka hrabro probija kroz trnovit i neizvestan život. Bez obzira na sve pritiske i nerazumevanja, trudi se da ostane pribrana i zadrži veru u sebe, i Boga. Pored svih nedaća u koje nemilice upada, ona je krajnje požrtvovana, spremna da se bori, prašta i zaboravlja tamne strane drage osobe. Ponekad i sama ne zna kuda dalje, ali optimizam i nevidljiva sila, zvana ljubav, vodi je ka svetlu. Zbog te nevidljive sile, koja je ponekad varljiva, ona je spremna da napusti sve i večno se prepusti samo tom magičnom osećanju... Međutim, život nije bajka... Strah i tajanstvenost nose svoj danak. Dok trepneš, sve se pretvara u nirvanu, već si u nekom drugom životu, voliš neke druge ljude, sreća je prisutna. A senke iz prošlosti, samo ponekad, te podsete na neki davni san koji, možda, i nije trebao da se desi. I opet, nirvana... Ili, možda - večni život.

Đorđe Popov
(izvod iz recenzije)

Кристијан Нађ
Војници небеса и земље
(Битка за бечејску тврђаву)
историјски роман

Pred čitaocem je knjiga za koju se može reći da je pokušaj da se ispiše nemirnom rukom autora naša zavičajna novobečejska epopeja o braniocima tvrđave za koju istoričari znaju, ali joj se nikad nisu dovoljno posvećivali, a kamoli da se neko setio i potrudio da oživi kroz umetničko delo srednji vek u Banatu, u Novom Bečeju.
Ratovanje banatskih hrišćanskih naroda u srednjem veku i odbrana od militantne najezde islamskih naroda kao da nikog nije interesovala. Te činjenice kao da nisu bile dovoljno važne i vredne proučavanja, a kamoli da ih neko umetnički uobliči, da li u pesmu, poemu, priču, ili, pak, roman.
Knjiga Kristijana Nađa „Vojnici nebesa i zemlje” može se odrediti kao istorijski roman koji je ispisan u nadahnuću, u stanju „svetog ludila” šturim novinskim i faktografskim jezikom, gde je autor pokušao da u istorijski ram bitke za bečejsku tvrđavu smesti svoje junake, delom istorijske ličnosti, a delom proizvod fikcije u naraciji, gde se njihovi putevi međusobno ukrštaju.
Roman Kristijana Nađa „Vojnici nebesa i zemlje” kroz radnju sabijenu u samo četiri dana, a raspoređenu u osamnaest glava, sa rečnikom manje poznatih reči na kraju knjige, oslikava svu uzvišenost i tragediju branilaca bečejske tvrđave koja je i glavni junak, na neki način, a veliki sporedni likovi su: Emerih Nađ, Georgije Zrnić, Mehmed-paša Sokolović, Hasan-beg, Osman-beg, Fon Gumbah...

(izvod iz recenzije)
Radovan Vlahović, knjževnik