Милошу Латиновићу свакако припада виђеније место међу савременим српским писцима. Његова проза носи сва главна обележја онога што подводимо под појмом постмодерне - непрекидно балансирање на танмкој ивици што дели просторе литерарне реалности и фикције, запитаност над свиме што чини живот, питања без коначних одговора и објашњења, цитатност. Ове особине носи и његов роман Шекспиров клијент, који се под крај 2002. године појавио у издању новосадске куће Стилос.
Основна прича романа одвија се позних 90-их година, притиснутих невеселом и сложеном реалношћу српске стварности. Из тога се времена мало-мало искорачује у корене тих 90-их, у мит, фикцију, уметност, привиђење и нека друга, давнија времена.
Упоришне тачке романа јесу ликови двају позоришних стваралаца. Једног савременог, позоришног редитеља - Јована Старовића, који је плод ауторове чисте фикције, и другог који припада минулим временима - Јована - Јоце Савића, редитеља, глумца, теоретичара, чије име и дело јесу релевантна појава историје европског, па затим и српског, позоришта. Њихове животне приче се секу у заједничкој опчињености Шекспиром. Савић је у историји забележен пре свега по својим тумачењима и поставкама Шекспирових драма. Старовић, не мање опчињен енглеским драматичарем, на сцену поставља његов комад Бура. Њих, Старовића и Савића, спаја и простор широког Баната и у њему Бечеј; Савић је у њему рођен, Старовић у бечејском позоришту режира.
Лик Јоце Савића и његова, фрагментарно али јасно представљена животна прича, једино су што писац не релативизује. Све остало, индивидуална па и колективна уверења и веровања доживела су, или доживљавају, девастацију (разобличење).
Роман Шекспиров клијент своје препознатљиво порекло има у нашој блиској прошлости (која је, опет, оставила моћан печат на нашу садашњост). Међу бројним књижевним радовима који се баве "нашом стварношћу", овај роман се издваја по досегнутом уметничком квалитету, по томе што аутор избегава дословно транспортовање, вештим резовима фикције које чини када год би прича тежила да се сувише дословно веже за своје исходиште.
Емилија Церовић Млађа
Uvođenjem šekspirovske paralele u priču o našoj savremenoj stvarnosti Latinović u prvi plan postavlja jednu od najpoznatijih i najuniverzalnijih književnih tema: traganje za identitetom. Razvijajući je preplitanjem nekoliko narativnih nivoa i različitih vremenskih planova, on oživljava staru ideju da se lična sreća i viši smisao života ne mogu pronaći u stvarnosti, već samo u umetnosti i stvaralaštvu. Gledana u celini, Latinovićeva knjiga jedna je od najuspelijih transpozicija naše najnovije istorije u promišljen tekst visokih literarnih kvaliteta. Tome možda najviše doprinosi činjenica da težište Latinovićevog pripovedanja nije na predočavanju spoljašnjih okolnosti, već na junakovom doživljaju sveta. Celokupno zbivanje predočeno je iz Starovićeve perspektive, u smisaonom osvetljenju njegovog melanholičnog senzibiliteta obuzetog razmišljanjima o smrti i prolaznosti života. U “beskraju ravne zemlje pod nedoglednim nebom”, Staroviću se, kao nekad Hamletu, čini da je čitav “ljudski rod kao lišće opalo, jesenje, koje vetar raznosi”, i da naši “mali životi”, sa svim onim što je u njima dobro ili zlo, nestaju kao “nestvarna povorka koja za sobom neće ostaviti nikakav trag”.
Osim Šekspirovom, Latinović se inspiriše i metaforikom Miloša Crnjanskog iz prve knjige “Seoba”. Ta inspiracija najočiglednija je u poetski sugestivnim opisima panonske ravnice koji se gotovo na svakoj stranici prepliću s junakovim razmišljanjima o smrti, sećanjima na nepovratno izgubljenu prošlost, oniričkim vizijama i literarnim reminiscencijama: “Panonija, ravničarski kraj pod nedoglednim nebom. Panonija - opusteli salaši, razvaline vetrenjača, bokternice, zarasle u travu i šaš, pusti svetionici zalutalih noćnih vozova, mrtvaje, šikare, puste i slatine. Zemlja bez kamena, što svoj vek broji kao stratište i gubilište na kojem nestaju, poput žitnih zrna u mlinskom žrvnju orijaških dimenzija, narodi i snovi o slobodi i napretku.”
Latinović se inspiriše Crnjanskim i kad se služi naslovima pojedinih poglavlja kao svojevrsnim komentarima, lajtmotivima koji simbolički nagoveštavaju značenje romana u celini (“Zvezdani plašt nad licem vode”, “Ostrvo kojeg nema na zemljopisnoj mapi”, “Dno iščezlog mora”, “Splav Meduze”). Osećanja melanholije i prolaznosti posebno su naglašena na samom kraju romana. Poslednja zavesa na premijeri “Bure” za Starovića ne znači samo kraj pozorišne iluzije već i kraj “misije”, “ljubavi” i “privida o stvarnoj slobodi” u koji je za trenutak poverovao potraživši utočište na “dnu iščezlog mora”. Povratak u stvarni svet Latinovićevom junaku ne donosi samo otrežnjenje od “pričina”, već i tragično saznanje da “čudo u koje smo verovali, koje smo gledali, postaje ništavno”.
