Хаџија Вечности
Прва књига песама и прича Јована Поповића објављена поводом
165 година традиције Народне библиотеке "Јован Поповић"
85 година након првог издања
илустрација насловне стране: Сенка Влаховић
Наша књижевна критика и књижевна историја није сагледала песнички пут Јована Поповића на адекватан начин. Модернизам прве песничке збирке Јована Поповића добија тако карактеристику паралелног укључивања у тада актуелне токове европске литературе.
Поред стилских елемената неоромантизма и експресионизма, прва књига песама Јована Поповића „Хаџија вечности“ носи сасвим јасно најизраженије одлике надреализма као стилске формације.
Песник у свом односу према стварности полази од неприхватања и презира друштвених конвенција. Он раскида с многим традиционалним вредностима, на нивоу друштвених догађања и малограђанског морала и лицемерја, али и на нивоу уметничких поступака. Пориче логично и рационално и окреће се човековом несвесном делу бића, као новом поступку анализе тока свести и човековог односа према стварности.
Реални материјални свет познат нам је преко промишљања, асоцијација, стања духа лирског субјекта. Песник деструктуира познату слику света и брише границе сна и јаве и не прихвата логичко расуђивање. Он напушта естетске и етичке норме, окреће се халуцинантним стањима, визијама, до оних космичких. Поповић изједначава стварно и нестварно, виђено и жељено, често кроз изражено, кроз контрасте, или изношење стања и визија, нарочито на нивоу песничког доживљаја, који се не могу баш увек до краја анализирати и разумети, јер остају на нивоу ирационалног.
Песник афирмише потиснуте емоције и опште неприхваћене и неафирмисане ставове, кроз покушај да се пренесе сам механизам тока свести као аутономног психичког процеса. Својом поезијом покушао је да покаже постојање надстварности („Надживот“) и да уведе нове мотиве и теме, обилато користећи и свој завичајни ареал, као и своју лектиру.
На нивоу форме Поповић експериментише, у жељи да изрази нејединство, расцепканост и раздвојеност стварности и човекове свести о њој, као свести о себи и другима. Поповић напушта правописна правила, ослобађа се конвенција на том плану, експериментише и проучава слободни стих и комбинује поетски израз у стиху и у прози.
Јован Поповић није припадао покрету надреалиста код нас, том току свесно организованог неговања, трајања и трагања надреалиста за сопственом поетиком у српској књижевности. То је још један од разлога што је његово дело остало недовољно запажено.
Од „Књиге другова“ писао је поезију и прозу, као свесно лево орјентисан песник, прозаиста, публициста, преводилац и критичар, који се отворено бори за промену друштвеног уређења Прве Југославије и за права обесправљене радничке класе и других друштвених слојева, а у Другој Југославији завршио је живот и своје бављење књижевношћу као заговорник соцреализма.
Из поговора Марије Танацков
Бранко Јанков Рапин
Перлеска душа од зноја и прашине
- поезија -
Читајући ову поезију падне ми на памет стих песника који каже: Геније је сељак који је постао интелектуалац, а остао сељак.
Пред животом смо од рођења поражени, јер смо смртни. Али, у животу и над животом, тријумфујемо певајући и жудећи стапање са бескрајем и Богом. И заиста, Бранко нам, у књизи Перлеска душа од зноја и прашине, отвара два од својих многобројних песничких лица. Једно је у сталној тежњи за мудровањем и аналитичношћу, док је оно друго бећарско, шеретско, банатско и перлеско, спремно да се са Мона Лизиним смешком, као врхунцем ироније над животом и судбином, у најтежим тренуцима насмаје, шегачи и спрда, макар и на властиту штету.
Бранко нам каже: Не волем све што волем; за њега је свако слово комад душе, а песник је понекад фандрокаш који улицом лута.
Бранко често користи речи из свакидашњег говора свога села: отромбољено, запцива, потрбушке, уштројен... У песми Отромбољено небо, Бранко нам говори и слика језиком завичајног Перлеза, што је за језичке сладокусце, мора бити, права посластица.
Радован Влаховић
У ОСМЕХУ ПРОЛАЗНОСТИ
- поезија -
Едиција ПРВА КЊИГА
Неухватљиви привиди завичаја Деспотовићу су само полазна тачка, за обухватније теме и мотиве.
Предраг Деспотовић у своју поезију уноси колорит завичајног говора у којем и географија родних простора и ретки архаизми јесу у функцији истицања важнијих (и ширих) појмова, али и у функцији преношења још важнијих порука. Управо таквим примерима песник делује убедљиво. И освежавајуће, бар за темишварбанатско поднебље.
Стога поезија јесте посебно обраћање, несвакидашњи говор, себи и ближњима (и онима мало даље).
У том и таквом песничком говору реч може да нас црта, слика, да нас говори.
У овим и оваквим приликама песник се у метафори најчешће ослања на мудру књигу предака, на читаве томове и библиотеке исписане крваво црним мастилом корена и листа, па кад затрепери са Дунава, до Мориша, са ових наших простора, упитамо се, загледани у никуд и ниоткуда, јесмо ли, или нисмо. И, је ли довољно...
Jurij Marussig
MARUSSINE
- poezija -
Prevela sa slovenačkog: Sonja Dolžan
izvod iz recenzije
Rudi Stopar
Miloš Latinović
KOFER ZA IZLIZANE KRPE
I PODERANE REČENICE
- zbirka priča -
Marija Stamenković
UZMI I OSETI
- poezija i kratke priča -
Edicija PRVA KNJIGA
Ilustrovala: Senka Vlahović
U vremenu kad nema verbalnih zabrana, kad se sve može reći ali se ničemu ne pridaje velika važnost, kad se istine kreću i munjevito menjeju brziom proračunatom i efkasnom kao kod telavizijskih reklama. Za razliku oduštogljenog pevanja i pripovedanja autorki iz perioda prvih knjiga koje su se javljale u poslednjim decenijama mekog totalitarizma, autoke iz prve decenije trećeg milenija raskidaju okove pesničke poslušnosti, simboličke zatvorenosti, hermeneutičke jalovosti i maštarija, i cvrkutanja koja su kvarila oslobođeni duh, dobar ukus i prozvodila književne poslušnike, koji su se kao pilići u kučini sklanjali u nerazumljive, iracioalne, pesničke slike, a sve sa željom da se „Vlasi ne dosete“.
Igra reči, jezika, česta smena ritma, šokantnih, kontradiktornih iskaza i slika, duševnih stanja pesničkog subjekta u očekivanju nepoznatog, je jedna od karakteristika i određenja Marijih pesama.
Дубравка Војводић
ПАУЦИ И ЗВУЦИ
- збирка прича -
Едиција ПРВА КЊИГА
Илустровао: Златан Војводић
Владимир Булатовић-Бучи
Измишљено, али истинито
-Збирка прича -
Eдиција ПРВА КЊИГА
Илустровала: Маја Јосимовић
Можда би неко, професорски осорно, могао замерити писцу да су сижеи прича исувише „измишљени“. Треба такве одмах демантовати одговором Фјодора Михајловича: „Зато ја и пишем романе, да бих измишљао!“
Напокон, морамо се позабавити и занимљивом филозофском контрадикторношћу наслова овог рукописа. Измишљене приче нас воде у нове стварности, убедљиво и сигурно, и ми се осећамо поносним што те нове стварности можемо да препознамо и усвојимо. Чини нам се да смо то могли и сами, без помоћи аутора, јер нам је све то било на врх језика. (Десанка је веровала да све песме већ постоје око нас, и само треба
пружити „руку духа“ и убрати их из ваздуха!)
Оно што на крају треба констатовати јесте истина да аутор учествује у свакој причи, као дух покретач и дух заштитник ведрине. Текст је духовит у оној мери коју дозвољава догађај или стање о коме се говори. Булатовић се не плаши да неке своје интимне дилеме и неспоразуме понуди на тањиру, читоцима, не очекујући помоћ, већ активно учешће да се са ликовима из приче ти феномени и те тајне разреше.
Било би нескромно упоређивати младог аутора са неким познатим писцима, али читаоци ће умети и то да препознају. На нама је да за сада пожелимо младом аутору срећан пут преко трновитих стаза и богаза које воде ка литерарној слави.
Љубивоје Ршумовић
Maja Josimović
ZEMLJA ČUDESA
- poezija -
Edicija PRVA KNJIGA
Ilustrovala: Maja Josimović
Lepota koju vapimo kroz reč, melodiju i sliku, često je sučeljena sa stvarnošću koja nemilosrdno potire i obesmišljava ono što je najuzvišenije u biću pesničkog subjekta. Zato mnogi ljudi nose čitav život svoju poeziju unutar lobanje. Ne beleže je jer se plaše da se ono što godinama čuvaju i nose, kao nešto najuzvišenije u sebi, ne zagadi uvođenjem u sferu realnosti. Slično je i sa mladom pesnikinjom Majom Josimović koja je godinama nosila u sebi tu muziku srca plašeći se da je podeli sa ljudima oko sebe koji nipočemu nisu naklonjeni razumevanju, a sa stalnom sklonošću da vulgarizuju sve oko sebe time što će lepotu shvatiti kao slabost, mudrost kao nekorisnost, a umetničko umeće kao trošenje vremena na sanje koje se ne mogu gotovo nikada materijalno valorizivati. Pesnikinja Maja Josimović obavljivanjem svoje prve knjige, uprkos prostodušnosti primarnog sveta koji svojim zlim i urokljivim očima gotovo uvek želi da obesmisli emociju koju doživljava kao gnjecavost, daje svoju vizuru i kreaciju stvarnog i sanjanog sveta.
Let u gnezdu
Gordana Roščić
- poezija -
Edicija PRVA KNJIGA
Nada Batur-Kostić
ŽELJA MI JE PTICA BITI
- poezija -
Ilustrovala: Senka Vlahović
Nada u svojoj poeziji i svojom poezijom ume da uživa u životu, u životu grada, ali i u prirodi. Omiljeno proleće koje sobom nosi sve lepote stvaranja i razvijanja života, kao i ljubav koja na krilima vetra stiže i obuzima svaku poru mladosti u potpunosti je u skladu sa duhovnim osećanjima pesnikinje.
Poezija Nade Kostić odražava situaciju današnjeg vremena u gotovo svim segmentima života. Ona nam prikazuje i generacijsku povezanost i majčinsku brigu. Ona daje savete kroz svoje stihove i uči nas da volimo život i sve u njemu, ma kako lep ili ružan bio, jer život je samo jedan i treba ga živeti punim plućima baš kako to Nada i čini.