Edicija PROZA
212 str, broš. povez, 20 cm, 2020. god.
ISBN 978-86-6029-464-9
Cena: 800 din
Knjigu možete poručiti pouzećem
na mejl banatskikulturnicentar@gmail.com
ili telefon 069/793-155
Moje selo
Da ne odletim, vezalo mi pupak za panonske dubine.
U trenucima kada stres i užurbanost dosegnu kulminaciju, a mi
zastanemo, poželimo da se prisetimo lepih priča o životu i danu „običnog” čoveka
i spokojno ušetamo u prostore snova. Upravo u tim momentima, kada nam nedostaje detinjstvo,
lagane, a poučne priče, narodni humor i starinska mudrost, utehu možemo pronaći
u redovima kratke zbirke priča Radovana Vlahovića koja nosi romantično-nostalgični
naslov „Pun mesec i
harmonika”. On već
pri prvom susretu intrigira budućeg čitaoca, stvarajući
pred njegovim očima umirujuće slike noćnog prizora obasjanog mesečinom, a istovremeno
ga trgne muzikom koju, čini mu se, već u daljini čuje:
„Mesec je pun nad mojim selom. Sa vrbe huče sova. Pod lipom miriše
sveže pokošena trava. Iz daljine, sa kraja sokaka, čujem harmoniku i neko peva na sav glas:
– Tebi,
moja verna ljubo.
Na plastičnoj stolici, zavaljen kao u večnosti, gledam. Moj duh,
nalik jahaču ponoćnom, odlazi nečujno u preriju nebesku.”
Neosporno je da je najteže od običnog, svakodnevnog i dobro poznatog
napraviti intrigantno,
začuđujuće i vredno. Ali, zar nije upravo u tome veličina jednog pisca – da u „malim” i
svima dostupnim stvarima, dešavanjima i ljudima, uvidi naizgled
skriveno, te da, ukazujući na isto, čitaocu otvori
nove vidike? Radovan Vlahović, pisac i Čovek iz naroda, i ovom zbirkom uspeva upravo na ovom teškom
polju.
(...)
Jednostavnim stilom,
razumljivim jezikom, a karakterističnim izrazima i jezičkim formama, Vlahović je
na papir prosuo dušu panonskog čoveka, ogolio njegov mentalitet, psihički sklop
i fingirao sitnice od kojih je sačinjen njegov život. Odao je počast Čoveku, prijateljima,
poznanicima i znalcima. Kroz humoristično-satirični hvalospev podsetio nas je ko
smo i odakle potičemo i, bar za trenutak, vratio nas je tradicionalnim vrednostima
i duhu prošlih vremena za kojima, ma kakva ona zaista bila, ipak, svi čeznemo.
Milana Poučki