Radovan Vlahović – dobitnik Nagrade „Sunčani sat”

Radovan Vlahović dobitnik je Nagrade „Sunčani sat” za književno delo i podsticaj literarnog stvaralaštva mladih u okviru jubilarnog desetog Festivala poezije mladih pesnika „Mašta i snovi” u organizaciji Centra za kulturu „Sirmijumart” iz Sremske Mitrovice.

Žiri za dodelu nagrada radio je u sastavu: Nedelјko Terzić, predsednik, prof. dr Slađana Milenković i mr Jasna Kalauzović.

Prema saopštenju organizatora, dobitnici Nagrade „Sunčani sat” su Jolanka Kovač (Zrenjanin), školski bibliotekar, pisac knjiga i udžbenika, Radovan Vlahović (Novo Miloševo), pisac i tvorac manifestacija za decu, i Dragiša V. Jošić (Beograd) magistar bibliotekarstva, programer kulture čitanja, pisanja i govora za decu. Kao strani pisac nagrađen je Ištvan Z. Nemet (Slovačka), pisac poezije, dramskih tekstova i bajki za decu.

Radovan Vlahović, pisac, izdavač i kulturni radnik, osnivač i direktor BKC-a, autor je nekoliko knjiga priča za decu i mlade i osnivač književne manifestacije „Proleće Sime Cucića”. Manifestacija je posvećena liku i delu Sime Cucića (1905, Novo Miloševo – 1988, Zrenjanin), rodonačelniku književne kritike književnosti za decu, u okviru koje se već 12 godina afirmiše pre svega kritičko sagledavanje, ali i stvaralaštvo, u oblasti književnosti za najmlađe. Nagradu „Sima Cucić” dobili su: prof. dr Jovan Ljuštanović, prof. dr Tihomir Petrović, prof. dr Predrag Jašović, prof. dr Voja Marjanović, prof dr. Miomir Milinković, Ljubivoje Ršumović, Raša Popov, Timoti Džon Bajford, Pero Zubac, Gordana Maletić, prof. dr Milutin Đuričković, prof. dr Valentina Hamović, prof. dr Zorana Opačić, Branko Stevanović i drugi.

Povodom nagrade, Vlahović je izjavio: Vest o dobijanju Nagrade „Sunčani sat” zatekla me je u ispisivanju završnih stranica treće knjige moje banatske epopeje pod nazivom „Bapa”. Kad je u pitanju ovako značajna nagrada, ja je shvatam dvojako, prvo kao pisac i izdavač priča za decu i omladinu, a drugo kao baštinik rodonačelnika književne kritike književnosti za decu Sime Cucića. Zahvalan sam organizatorima i žiriju, a takođe čestitam od srca i ostalim dobitnicima.

Festival će biti održan u Galeriji „Lazar Vozarević” u Sremskoj Mitrovici 30. juna sa početkom u 18 sati.

U okviru festivala biće dodeljene i brojne nagrade za decu – stavaraoce poezije, na osnovu konkursa. Na konkurs je pristiglo 311 radova iz 13 zemalja, iz: Grčke, Malte, Italije, Francuske, Makedonije, Hrvatske, Federacije BiH – Republike Srpske, Rumunije, Crne Gore i Srbije. Nagrade za decu dodeljuju se za mlađi, srednji i stariji uzrast, za najlepšu lјubavnu pesmu, za najhumaniju pesmu, za najslikovitiju pesmu, za najlepšu rodolјubivu pesmu. Biće dodeljena i priznanja i pohvale učenicima i školama.

U saopštenju organizatora stoji da „ovim skromnijim festivalom, u odnosu na ranije održane, želimo da se u vremenima Kovida pokažemo kao pesnici pobednici.”

Radovan Vlahović: „Paterica”

Edicija PROZA

84 str, broš. povez, 20 cm, 2020. god.

ISBN 978-­86-­6029-­468-7

Cena: 400 din

Knjigu možete poručiti pouzećem 

na mejl banatskikulturnicentar@gmail.com

ili telefon 069/793-155

– Za mene ne mogu raditi ni vreme, ni ljudi. Oni su promenljiva kategorija – govorio mi je pisac, moj unutrašnji glas, dok sam ulazio u kamenu pećinu u kojoj se podvizavao Sveti Sava. Gospod me je, od večnosti, po svome liku stvorio da pišući slavim ime njegovo i da, pregarajući u tome, radostim ljude.  

(odlomak)

Knjiga koja je pred nama novo je svedočanstvo, nova ispovest, novo ruho večnog čovečanskog vapaja za životom, vapaja kojeg je brižno očinski obukao u svoje reči i u naše vreme, i u naše ime, najpre doživeo i izgovorio u sebi, a zatim oživeo i na darovno nam poklonjenje zapisao ispovednik – književnik Radovan Vlahović. Vođen svojom neutaživom potrebom da tako, sam izabravši, živi, diše, radi i piše, autor nas je oradostio svojom „ka-atonskoj pričom-putopisom”. Ovom zbirkom pisac provodi svoju čitalačku publiku kroz dane svog detinjstva, preko školovanja i sazrevanja, do sadašnjeg trenutka, ne prestajući da nam sugeriše pogled na vek budući; zatim kroz toponime od zelene banatske trave i salaša kraj Jaroša do Svete zemlje, Bogorodičinog perivoja, Bogomajčinog vrta, pretvorivši ceo zapis u jedno žitijno štivo, koje svojom slikovitošću čini da se osećamo čitaocima svojevrsnog filmskog autobiografskog sinopsisa. U prilici smo da se, listajući ovu knjigu, upoznamo sa nekim od onih ličnosti, koje su, skupa uzevši, ili ostavili, ili pak i sada to čine, neizbrisiv utisak na autora, a, ubeđeni smo, i obrnuto.

Radovan kao da se, iako do dana današnjega živi neizlečivo zaljubljeno, naviknut na banatsku ravnu tacnastu zemljanu površinu, sa koje se vekovima i milenijumima uzimaju hranljivi plodovi za ljude i životinje, ovom knjigom izuo, kao pred podnožjem visokog Sinaja, znajući da je mesto gde stoji sveto. Spreman je da se i dalje uspinje. Spreman je da primi tablice zakona, ali „zakona blagodati”. Spreman je da nas sa svojom porodicom i vascelim živim svetom ukrca u sebe, u onaj nojevski mesnato prokrvavljeno kucajući deo, dokle se bura ne stiša. Ali ona nema ni meru ni nameru da to učini. Ne treba se nadati, neće se ni stišati. Ne, dok ne dođe Onaj Koji Jeste, jedina Nepromenljiva Kategorija, i ne odmori nas konačno od padova, podižućih i uspononeobećavajućih. Svih. Zauvek. Kako? Radovanovim „araratskim veslom”, „atonskom patericom”, pričama pred nama vođenim kao mapama ka Obećanoj zemlji, ka Carstvu Nebeskom, gde su zvezde na dohvat ruke, gde nema suza osim onih koje na radost mirišu, a svi se kupamo u Suncu pravde, po prvi put dečije okupani u Ljubavi (1 Jn 4, 8; 4, 16), obezmaglenji od sivila, obesukobljeni, obezvarničeni od sudaranja našeg duhovnog sa onim materijalnim, besprestano i bezumorno liturgišući, slavopojeći Tvorcu neba i zemlje, i svega vidljivog i nevidljivog, na svoj način dvoglasom tenorsko-basovskim poput Radovana i prijatelja mu, pridružujući se bezbrojglasu heruvima i serafima, i One koja je časnija i neuporedivo slavnija od njih. I opet upitanost, da li je to moguće? Radovan Vlahović nam knjigom poručuje i uverava nas da je sa Bogom sve moguće.

msr Srđan Grubor, teolog

Radovan Vlahović dobitnik nagrade „Zlatni prsten”

Ovogodišnji dobitnici međunarodne književne nagrade „Zlatni prsten” su Radovan Vlahović i dr Milan Orlić iz Srbije i Miroslav Demak iz Slovačke. Nagradu „Zlatni prsten” dodeljuju Izdavačka kuća „Feniks” i Fondacija za kulturnu i naučnu afirmaciju i prezentaciju „Makedonija prezent” iz Skoplja.

Povodom nagrade, Radovan Vlahović, književnik, osnivač i direktor Banatskog kulturnog centra, rekao je: „Vest o dobijanju ove književne nagrade me je prijatno iznenadila, tim pre što dolazi od uglednog izdavača i još uglednije fondacije, a nakon tri moje knjige koje su do sada prevedene na makedonski jezik, kao i najave objavljivanja mog romana Bapa koji je, takođe, preveden na makedonski i čeka svoju prvu promociju na beogradskom sajmu knjiga. Veliko hvala organizatorima i iskrene čestitke kolegama sa kojima delim ovo priznanje.” 

Iz saopštenja organizatora

Dobitnici nagrade „Zlatni prsten” do sada su, između ostalih, bili: Milan Đurčinov, Ferid Muhić, Svetlana Hristova Jocić, Risto Vasilevski, Jordan Plevneš (Makedonija), Fiona Samson (Engleska), Petar Opačić, Borislav Pavlovski (Hrvatska), Banja Nacuiši (Japan), Vladislav Bajac, Momo Kapor, Radomir Andrić, Eva Ras, Dušica Ilin (Srbija), Sergej i Tatjana Suba (Ukrajina), Adnan Ozer (Turska), Radomir Uljarević (Crna Gora) i drugi.

Radovan Vlahović rođen je 1958. godine u Novom Bečeju. Pisac je, izdavač i kulturni radnik. Autor je knjiga: „Evo čoveka”, „Varvarogenije”, „Moj gospode”, „Moj san je stvarnost”, „1934.”, „Bdenje nad smislom” i druge. Dobitnik je „Svetosavske povelje” i drugih nagrada i priznanja.

Milan Orlić rođen je 1962. godine u Pančevu. Pisac je, filozof, istraživač i izdavač. Autor je knjiga: „O ne/stvarnom”, „Momo o polarnoj noći”, „Iz polarne noći”, „Zapisi iz polarne noći”, „Grad, pre nego što usnim”, „Žudnja za celinom” i druge. Dobitnik je nagrade: „Isidora Sekulić”, „Milan Rakić”, „Branko Miljković” i drugi.

Miroslav Demak rođen je 1948. godine u Staroj Pazovi. Pisac je i prevodilac. Autor je knjiga: „Iz otvorenog dlana”, „Zodijak”, „Jedna smrt u Beogradu”, „O tri umetnika” i druge. Dobitnik je nagrade Akademije „Ivo Andrić” i drugih nagrada i priznanja.

Radovan Vlahović: „Dopisnice za Nikassa: putopisi”

Edicija PROZA

152 str, broš. povez, 20 cm, 2020. god.

ISBN 978-­86-­6029-­467-0

Cena: 600 din

Knjigu možete poručiti pouzećem 

na mejl banatskikulturnicentar@gmail.com

ili telefon 069/793-155

Dragi moj Nikola, evo već nekoliko dana sam u prelepom nemačkom gradu Ulmu. Ovde se održava jedan od najlepših festivala koji povezuje sve zemlje kroz koje protiče Dunav. Znam da ti obožavaš društvo i dinamiku, zato ti i pišem, sa željom da moje reči nevidljivom božanskom rukom stignu i usele se u tvoje srce, da ti olakšaju bolničke dane, da ti donesu malo radosti koja, kao da je nestala, sa lica zemlje i našeg tužnog sela. 

(odlomak)

Mada i u ovoj knjizi poglavito ko­risti lokalni jezički standard s retkim ele­mentima pokrajinskog govora i tek ponekim blago afektiranim trans-paorskim akcentom uz neskrivenu volju za pripadanje trenutno do­minantnom mejnstrimu u srpskom knji­že­vnom i idejnom prostoru pisma/slovestva, Vla­ho­vić ni i u ovoj knjizi ne beži od svojih mla­dalačkih fascinacija, sada pre izraženih na te­matskom (ponuda barbarogenija Evropi) nego na formalnom planu. Međutim, i ta sasvim ta­nana verbalna nit dovoljna je da pisanje ovog deklarisanog banatskog lokal patriote, bez ika­kve štete po rezultat tog pisanja, značajnim delom može biti osvetljeno i iz šire perspek­ti­ve stvaralaštva prethodećih mu banatskih (i vojvođanskih, srpskih, evropskih...) neo-avan­gardista. U prvom redu V. R. Tucića i Vojisla­va Despotova, iz njihove ranije faze – s pisanjem nestihovne poezije anegdotičkog fragmenta, kao i imajući u vidu teoriju i praksu banatske svetske književnosti koju su, s podjednakom merom duha i tekstualne kompetencije, to­kom poslednjih deceniju-dve najživlje zastupali otac i sin Šajtinac, Radivoj i Uglješa. A svakako bi pri tom trebalo imati u vidu i istovrsni uticaj harizmatičnog i modelotvorno još aktuelnog Branka Andrića Andrle, uticaj koji Vlahović, za razliku od nemalog broja kolega, uopšte ne taji nego blagorodno otkriva, čak inaugurišu­ći Andrića u frekventan lik, aktivnu jezičku figuru svojih mikro proza.

Vlahovićev se putujući interna­cionalizam manifestuje u njegovoj opravdanoj želji da po dunavskim, crnomorskim, pomur­skim, jadranskim, pod-alpskim i drugim evro-kultur-feštama od Ulma do Mamaje i od Lu­cer­na do Lendave slavi ne samo Svoju, nego i poeziju/stvaralaštvo Drugih, i da tako za­stu­­pa mogućnost opstanka umetnosti/kul­tu­re kao večite razmene. Njegovi zapisi iz  stranstvo­­­va­nja tako su, zapravo, zapisi o traženju živog ljudskog zajedništva te vrste, kako s dru­­gi­ma tako i sa sopstvenim znanjima, lek­ti­rom, fascinacijama, objektima tradicije, pri­ro­dom i sumnjama u budućnost kao meru ne­pro­menji­vog, istog. Zavisno od stanja i zvanja sago­vor­nika zasniva se i značenjski & tekstualni intenzitet svake od ovih objava, pri čemu su li­čno iskustvo i fino pogođena tonska laviranja pred licima današnjeg sveta ponajbolji aduti ovog autora. 

I – što nije sasvim bezazleno, već skoro primerno ohrabrujuće – sve to je i lep prilog na­­šoj putopisnoj prozi, uz samosvojno geo­po­etičko osećanje sveta, tako da naglasak nije sa­mo na našem, niti na samo proznom. Baš kao što u književnosti i treba da bude.

Vladimir Kopicl