Edicija PROZA
152 str, broš. povez, 20 cm, 2020. god.
ISBN 978-86-6029-467-0
Cena: 600 din
Knjigu možete poručiti pouzećem
na mejl banatskikulturnicentar@gmail.com
ili telefon 069/793-155
Dragi moj Nikola, evo već nekoliko dana sam u prelepom nemačkom gradu Ulmu. Ovde se održava jedan od najlepših festivala koji povezuje sve zemlje kroz koje protiče Dunav. Znam da ti obožavaš društvo i dinamiku, zato ti i pišem, sa željom da moje reči nevidljivom božanskom rukom stignu i usele se u tvoje srce, da ti olakšaju bolničke dane, da ti donesu malo radosti koja, kao da je nestala, sa lica zemlje i našeg tužnog sela.
(odlomak)
Mada i u ovoj knjizi poglavito koristi lokalni jezički standard s retkim elementima pokrajinskog govora i tek ponekim blago afektiranim trans-paorskim akcentom uz neskrivenu volju za pripadanje trenutno dominantnom mejnstrimu u srpskom književnom i idejnom prostoru pisma/slovestva, Vlahović ni i u ovoj knjizi ne beži od svojih mladalačkih fascinacija, sada pre izraženih na tematskom (ponuda barbarogenija Evropi) nego na formalnom planu. Međutim, i ta sasvim tanana verbalna nit dovoljna je da pisanje ovog deklarisanog banatskog lokal patriote, bez ikakve štete po rezultat tog pisanja, značajnim delom može biti osvetljeno i iz šire perspektive stvaralaštva prethodećih mu banatskih (i vojvođanskih, srpskih, evropskih...) neo-avangardista. U prvom redu V. R. Tucića i Vojislava Despotova, iz njihove ranije faze – s pisanjem nestihovne poezije anegdotičkog fragmenta, kao i imajući u vidu teoriju i praksu banatske svetske književnosti koju su, s podjednakom merom duha i tekstualne kompetencije, tokom poslednjih deceniju-dve najživlje zastupali otac i sin Šajtinac, Radivoj i Uglješa. A svakako bi pri tom trebalo imati u vidu i istovrsni uticaj harizmatičnog i modelotvorno još aktuelnog Branka Andrića Andrle, uticaj koji Vlahović, za razliku od nemalog broja kolega, uopšte ne taji nego blagorodno otkriva, čak inaugurišući Andrića u frekventan lik, aktivnu jezičku figuru svojih mikro proza.
Vlahovićev se putujući internacionalizam manifestuje u njegovoj opravdanoj želji da po dunavskim, crnomorskim, pomurskim, jadranskim, pod-alpskim i drugim evro-kultur-feštama od Ulma do Mamaje i od Lucerna do Lendave slavi ne samo Svoju, nego i poeziju/stvaralaštvo Drugih, i da tako zastupa mogućnost opstanka umetnosti/kulture kao večite razmene. Njegovi zapisi iz stranstvovanja tako su, zapravo, zapisi o traženju živog ljudskog zajedništva te vrste, kako s drugima tako i sa sopstvenim znanjima, lektirom, fascinacijama, objektima tradicije, prirodom i sumnjama u budućnost kao meru nepromenjivog, istog. Zavisno od stanja i zvanja sagovornika zasniva se i značenjski & tekstualni intenzitet svake od ovih objava, pri čemu su lično iskustvo i fino pogođena tonska laviranja pred licima današnjeg sveta ponajbolji aduti ovog autora.
I – što nije sasvim bezazleno, već skoro primerno ohrabrujuće – sve to je i lep prilog našoj putopisnoj prozi, uz samosvojno geopoetičko osećanje sveta, tako da naglasak nije samo na našem, niti na samo proznom. Baš kao što u književnosti i treba da bude.
Vladimir Kopicl
