КЊИЖЕВНО ДЕЛО СИМЕ ЦУЦИЋА
(Зборник радова)
(Зборник радова)
Аутори радова у зборнику: проф. др Тихомир Петровић, Велиша Јоксимовић, мр Тамара Грујић, Гордана Малетић, Ивана Аритоновић, мр Милутин Ђуричковић, Даница Вујков, Марија Танацков, мр Предраг Јашовић.
Ово је други зборник радова посвећен књижевном делу Симе Цуцића који је резултат књижевне манифестације Пролеће Симе Цуцића у организацији Банатског културног центра.
Edicija PRVA KNJIGA
ROBINZONI U TRENDU
Dragana Džajević
Početak trećeg milenija u srpskoj književnoj prozi zabaležio je, a i dalje beleži, pravi procvat novih književnih imena spisateljica koje će svojim delima biti spremne da se kale u vremenu budućem na našoj književnoj i literarnoj sceni. Jedno od tih imena je svakako i Dragana Džajević, autorka zbirke kratkih priča sabranih u knjigu neobičnog naziva Robinzoni u trendu.
Junaci priča Dragane Džajević su obični ljudi oslikani snažnim retoričko-emotivnim potezima uz puno sućuti i ljubavi. Dragana nam pokazuje da život i ljudi, u svojoj nesnosnoj grubosti prema pojedincu, imaju i onu preko potrebnu notu saosećanja koja se kroz piščeva usta, a pripovedanjem, prenose na čitaoca.
Dragana sa puno ljubavi piše o svojim junacima. Stiče se utisak kao da su sve priče lično doživljene i da su inserti iz autorkinog života. Na trenutke nam se čini da je u pitanju nedostatak distance između onog ko piše i pisanog, a zapravo, u pitanju je fascinantna ubedljivost i sugestivnost pripovedanja koja otvara vrata naše duše, duše čitaoca, i tera ga da priče percipira u onom potresnom i izvornom obliku kako nam ih je autorka dala.
Ove priče se mogu čitati, u njima se može uživati, i kad smo spremni za lepu književnost, a i kad smo u nekoj potresnoj, razdražljivoj minus fazi i grozničavo vapimo da nađemo lek, tj. da nađemo spas za našu duhovnu rastresenost - tu priče Dragane Džajević dolaze kao melem na ranu.
Dragana u knjizi kratkih priča Robinzoni u trendu ne eksperimentiše puno, kako na planu forme, tako i kad je u pitanju jezik. Za dobru priču uvek je najbolji način ispričati je u prvom licu, sa lakoćom i lepršavošću, pomalo u zanosu i ushićenju, a na trenutke i brzopleto, te stičemo utisak da promena ritma (česta smena dugih i kratkih rečenica) čini da se uznesenost kao šuga prenesena čitaoca.
Naša kosmička usamljenost i naša gotovo karmička nespremnost na protivurečnosti života, na njegovu prevrtljivost, grubost i neuravnoteženost, učinila je od nas funkcionalnu gomilu punu nedefinisanih unutrašnjih poriva, a opet spremnu na traženje i iščekivanje novih duhovnih iskustava. Jedno od njih nam se nudi i ovom zbirkom kratkih priča, koja kao da ignoriše postmoderne latino-američke trendove koji proizvode literaturu od literature. Dragana Džajević se ne bavi reciklažom. Ona ne koristi citate i ne preludira literarni akademizam. Dragana Džajević zna da je literatura, ona prava i dobra, uvek surogat života, ali prelomljen kroz prizmu stvaralačke svesti i poput novogodišnje jelke okićena ukrasima i poput najjednostavnijeg kolača zašećerena zavodljivim stilističkim instrumentarijem, da priče kao masni zalogaji prosto klize u čitaočevu svest, podižu ga, pokreću ga, uznose, uzdrmavaju, rasplamsavaju, čereče njegovu čamotinju, uspavanost i dosadu, podižu nivo njegove inteligibilne svesti i čine da njegovo biće postane misleće, kreativno i spremno da više, bolje i dalje sagledava život, svet i sopstvene doživljaje.
Ono što posebno stilski čini ove priče zanimljivim je i proizvođenje slutnje u čitaočevoj svesti da čita modernu bajku, koja se dešava na oskudnom prostoru i skučenom vremenu, koje se mitologizuje i prikazuje kao svet u malom, koji se dešava u vremenu trajanja same priče, dakle u malom vremenu.
Dragana neke svoje fabule gleda ovozemaljskim očima i posmatrajući ih odmerava koliko je njen junak spreman da ponese breme kontradiktorne i prikriveno podmukle svakodnevice koja usložnjava istoriju života njenih junaka.
Za ovu prozu bi se moglo reći da je u pitanju moderna kratka priča, koja u osnovi nosi socio-psihološku potku, kroz koju prosijava kako pobuna tako i potraga za otkrivanjem ličnog pečata i filozofije življenja i pročišćenja duše pojedinca kroz patnju.
Način pisanja Dragana Džajević je čist, jednostavan, sa dozom neke plavetne čednosti, iskrenosti i smernosti unutrašnjeg života. Ona očituje suzdržanost daha, a pročišćena i jasna misao notira jednostavnost izraza i slikovitost u kazivanju.
Autor nije kabinetski pisac. Njene priče vrcaju od slika koje su fragmenti stvarnosti, proživljeni i promišljeni u osebujne životne, a veštim vokabularom i strašću, isklesane priče.
Cinični paradoks modernog života i stvarnosti učinio je od nas savremene Robinzone u trendu. Sa jedne strane smo otrgnuti, odbačeni, iskinuti i kao vodom izbačeni iz koloseka tradicionalnog, patrijarhalnog života i sveta gde smo živeli po stotinama godina proverenim normama, a s druge strane novo vreme u svojoj ubrzanosti i huku nije nas prihvatilo i primilo, onako nespremne, da se uključimo, tako da smo na tom večnom putu življenja ostali negde po strani, na margini i ničijoj zemlji, sa svojim jadom, bedom i velikom željom da se iz nje izvučemo, pa makar i pomoću trikova samozaborava, kako to maestralno radi Draganina junakinja Zorana. Taj strašni vapaj i želja da se uključe svom dušom i svim srcem u normalan život veoma je prisutna kod junaka, kod Robinzona u trendu. Oni žele da se ujednače, da se ujedine, da se integrišu sa društvenom zajednicom, oni ne pitaju cenu kako će da svoju odbačenost prevedu u stanje razumevanja, podrške i prihvatanja, da budu u trendu.
Jara svakodnevice Draganine junake baca u vrtloge postojanja iz kojih uglavnom izlaze poraženi i potrošeni. Iščitavanjem ovih priča ljudi sa margine, to nam postaje još vidljivije, izraženije i jasnije.
Dalji tok stvaralaštva Dragane Džajević teško je sa matematičkom preciznošču odrediti i predvideti. Po pripovedačkoj širini, deskripciji i po epskom zamahu njene naracije, po ulasku (veoma veštom) u spiralu strukturalnog, kompatibilnog građenja likova, stičemo utisak da će Dragana svoje stvaralaštvo usmeriti ka širim epskim formama, ka romanima, a i same priče su tako dobro satkane da mogu, i da čine, svaka od njih, dobru građu za novo romaneskno štivo.
Namerno ne želim ulaziti i baviti se pojedinačnim pričama jer duboko verujem da će svako od čitalaca imati svoj sud. Mene daleko više interesuje eho koji su one ostavile u meni, interesuje me bruj koji je iz konteksta u mojoj duši proizveo ono preko potrebno zadovoljstvo postkonzumacije teksta.
Robinzoni u trendu pokreću večne teme: života, smrti, prijateljstva, ljubavi, pravde, poštenja, poverenja... Dragana Džajević nam svojim pričama ne nudi gotova rešenja i cementirane životne forme, ona nas samo podstiče na razmišljanje i saosećanje, a mi treba da tražimo naše životne definicije i naša rešenja. Time nam ona iskazuje stav da svako mora u sebi i kroz sebe pronaći odgovore na večnu upitanost.
Radovan Vlahović, književnik
Едиција АФОРИЗМИ
И ВОДА И ВИНО
Рефлексије, афоризми, изреке
Жељко Кнежевић
Рефлексије, афоризми, изреке
Жељко Кнежевић
Афоризми Жељка Кнежевића из Базела дати су у овој књизи на три језика: српски, немачки, енглески.
Жeљка сам упознао као човека који тече кроз живот као вода, а ту и тамо кане у тај ток и нешто вина, па ракије, да га улепша, да му да боје и топлине.Жељко, откад га знам, увек у контакту са пуно људи, увек у стварању нечег новог, увек у испуњавању отворених простора људског исчекивања и чежње за новим доживљајима тако познатих нам старих ствари. Тако Жељко, као и вода, испуњава, кружи, живи и хвата тим током и изван себе, додирује нас, пролази кроз нас, доводи у питање, носи, руши, прочишћава.
Да, Жељко је добар, али треба га се чувати, може да буде и опасан, као и вода, као и вино. Понесен овом књигом, читам је стрпљиво, кап по кап, воде па кап вина, док књига није прочитана. Тако сам доживео књигу, и поводом књиге боље разумео Жељка као човека.
Лежи њему и вода и вино, нека му је.
Нисам хтео да пишем неке учене уводе, да цитирам из разноврсних књига и књижурина, или како то данас раде, да крадем са интернета.
Бих угођен књигом, и водом и вином, иако то нисам тражио, био сам само радознао а напио сам се.
Хвала ти, домаћине, а вама читаоцима, нека је књига у здравље.
Базел, 28.01.2010.
Едиција КЊИЖЕВНОСТ ЗА ДЕЦУ
НИЈЕ ТЕШКО БИТИ ФИН
Гаљина Бугарски
Гаљина нас у књизи Није тешко бити фин попут распеваног и раздраганог детета части медаљончићима, наизглед веома једноставним дечијим песмицама, рецитацијама - како се то у нашем завичају каже. Међутим, свака од тих песама има веома сложену унутарњу структуру и узвишени смисао који се из контекста назире.
Ове песме карактерише завичајност Чоке и околине тако да би се ова књижица невеликог обима могла назвати и чоканском дечијом певанијом, како би се то рекло Змајевим и Ђуриним језиком.
Као врсни педагог Гаљина зна које су то речи, слике, симболи, идиоми који су примерени укусу и перцепцијској способности оних који треба да читају и оних којима треба читати њену поезију.
Стихови у овој поезији су кратки што даје динамику читања и чини да су песме мелодичне и певљиве. Стихови од 6, 8, и 10 слогова су неретко организовани у по неколико строфа које имају различито нијансиране атмосфере и слике, тако да је свака песма право богатство и шаренило исказано језиком дечјег света. Драматика, дијалози и театралност су веома карактеристични за поједине песме - то су прави мали стиховани драмски игрокази који нас својим честим коришћењем питалица, пословица, загонетки упућују на благу дидактичност и спремност ауторке да своје малене читаоце подучи и научи кроз песму и игру стварима значајним за њихово одрастање и будући живот.
Са радошћу препоручујем ову књигу за објављивање, за читање, и учење напамет.
(извод из рецензије)
Радован Влаховић, књижевник
Едиција РЕЛИГИЈА
Едиција РЕЛИГИЈА
НА БРАНИКУ ВЕРЕ И СВОГА РОДА
Протојереј Јован Силашки
Житије свештеномученика Саве (Трлајића), некадашњег свештеника у Башаиду, епископа горњокарловачког, секретара Синода, игумана манастира Крушедол, који је у II светском рату пострадао са својим народом. Аутор књиге је протојереј Јован Силвашки из Кикинде, који је службујући у Башаиду, где је још увек живо сећање на свештеномученика, дошао на идеју да напише ову књигу.
САЛАШАРСКА ИДИЛА
ИСТИНИТИ ДОЖИВЉАЈИ ИЗ МОГ ДЕТИЊСТВА
Миленко Роцков
књига која говори о животу, на банатском салашу, једног дечака,
сада учитеља у пензији, Миленка Роцкова
Аутор у сећању отвара врата несталих салаша и обнавља опојну музику њихове лепоте. Он радо путује у тај свет незатурених слика детињства, пуног пожара срца – од прича, од роја препелица и распеваних птица, од кукурикања петлова, рзања нахрањених ждребаца, шкрипе натоварених кола, рике крава, блејања оваца...
У писцу непрекидно живе слике из тог времена: љубав и мир, дружење и посела, приче и игре на седељкама, лавеж паса и цвркут удомаћених птица, пољане пуне оваца на испаши и живине у дворишном кругу, податљивости и благородности салашара...
У писцу непрекидно живе слике из тог времена: љубав и мир, дружење и посела, приче и игре на седељкама, лавеж паса и цвркут удомаћених птица, пољане пуне оваца на испаши и живине у дворишном кругу, податљивости и благородности салашара...
Ова књига, пуна сете и поноса, написана лако и прихватљиво сваком радознаоцу, језиком салашарског миљеа пуна је података и слика које све више живе само на заосталим фотографијама некада имућних паора. Та зауставњена лета и зимске идиле овог аутора и данас држе у заносу и у спремности да поново види тај или неки сличан салашарски амбијент. Али, на његову жалост, трагови и границе тога живота нестају. Испречило им се ново време, због чега је писац ових сећања у носталгију спуштен.
извод из рецензије
Професор др Спасоје Граховац, књижевник
