Rukopis Isusove sandale Jasmine Malešević našao se u najužem izboru za Nagradu Bogdan Čiplić za najbolji prozni rukopis na srpskom jeziku u 2021. godini.
* * *
Promeno sveta, šta je češće,
običnije od tebe... pevao je Jovan Sterija Popović. Ovo je
knjiga o promeni sveta. Kako se menja gastronomija, tako se menja i svet. Da biste
prikazali tu promenu morate poznavati stari svet. Jeste ovde glavna nit knjige
hrana. Ali, tu hranu neko jede; ta hrana se priprema; jede se na određenim
mestima; ima svoje sastojke; ta hrana putuje... A sve bi to da obuhvati Marinko
Arsić Ivkov. Naravno, da bi napravio paprikaš, mora „oteti” papriku od Mađara,
nešto drugo „otima” od Turaka... Zapravo, ono o čemu se piše u ovoj knjizi
nadilazi ono što običan čitalac zna... Ovde se ide toliko daleko da se prate i
eksperimenti sa namazanim komadom hleba – zna se da uvek pada na namazanu stranu.
Badava im eksperimenti. Debeli i besni, najeli se, pa eksperimentišu. Neka neko
gladan od njih pusti hleb...
U ovoj knjizi dijete se drže posle
večere!
Ko misli da u literaturi više nema
iznenađenja – neka uzme ovu knjigu u ruke!
Gastronomija je i pogled na svet! Ne
znam kako izgleda grb Bačke. (Znam da je Banat prepun lavova, pa se jedan našao
i u grbu Banata.) Ali, kada nam pisac predloži za grb Bačke – odžak iz kojeg se
vije dim – onda znamo da je pred nama jedan stari svet u kojem se komad hleba
ne naplaćuje, a lubenice se jedu u avgustu!
Sa zadovoljstvom i radošću predlažem ovaj rukopis za štampu!
Milivoj
NENIN
Ništa novo — Marinko Arsić Ivkov (Stapar, 1950) napisao je nešto — sasvim novo i originalno.
Tek, moralo je proći još skoro dve hiljade godina da bi sve posebne kuhinje postale internacionalne, za koje Marinko Arsić Ivkov ne mari mnogo, nego se posvećuje kuhinji ovog podneblja, srpskog, a posebno bačkog, koju najbolje i poznaje. A još i banatskog, koji jednako dobro zna, kao i bećarskog, i s jedne i druge strane Tise.
Marinko Arsić Ivkov je napisao lepu knjigu, za uživanje u čitanju, ali i za razmišljanje. Gde će se zaustaviti pogubna globalizacija i „novi svetski poredak“ (već koji po redu?). Tamo gde će pobediti dobro nasuvo svaku konzervu, gde će kolači s makom zaustaviti svaku tortu iz belog sveta, i gde će biti važniji neprskani paradajz i paprika u bašti nego bilo šta iz savremenih plastenika u kojima hemija zamenjuje Sunce.
O svemu je vodio računa ovaj od najboljih srpskih pisaca našeg vremena. Od opšteg pogleda na temu do sitnica koje nas uveseljavaju, nasmejavaju i produhovljuju, iako je reč samo o jednoj tako „banalnoj“ stvari kao što je ishrana.
Preporučujem za čitanje, kao što nijednu do sada nisam preporučio.
Milorad Grujić
Celoga
života sam sakupljao i čitao kulinarske knjige, kuvare, i čitao, bilo iz radoznalosti,
nesanice, ili da zamenim svoje kuhinjsko praktično neznanje knjiškim. Ne znam.
U maju
1995. godine, u TV-emisiji „Promenada“, uveo sam prvi kuhinju u program koji je
išao „uživo“. Danas nema televizije koja izostavlja kuvanje. Što je manje dobre
hrane i narod sve siromašniji, sve je više takvih prikaza.
Nisam
ni sanjao da će me dopasti zadovoljstvo i čast da recenziram jednu od najlepših
knjiga o kulinarstvu koja je kod nas, Srba, napisana. Od svega što sam pročitao
i saznao, a to su češće strani kuvari nego srpski, ova me je posebno razgalila.
Knjiga Marinka Arsića Ivkova Traktat o gastronomiji
je nešto što bih voleo da sam ja napisao. Čovek uvek traga za knjigom koju bi sam
napisao i koja bi mu najviše bila po volji. Na žalost, to se veoma retko događa.
Ali, evo, dogodilo se.
Sve u
svemu, ova duhovita i pametna knjiga osvežila je moja sećanja na kuvare i kulinarske
knjige koje sam kroz život sakupljao i čitao. Prevazišla ih je sve.
Milorad Crnjanin
Ideje me, zapisao je Žid, zanimaju iznad svega. One žive, one se bore, umiru kao ljudi. Tako se esej javlja kao izvanredna reakcija protiv linearnog pripovedanja, što podrazumeva ostvarenu težnju ka sinhronosti poput one na slikarskom platnu. Istovremeno, esej, podrazumevajući erudiciju i specifičan talenat, nudi pravo na izbor, uključujući ravnopravno u igru i samog čitaoca.
Autor
Šta znači reč kopipejst u kontekstu naslova ove knjige? Đorđe
Pisarev tim terminom imenuje on vrstu literature/života koja je bliska mimetičkom,
odnosno realističkom konceptu književnosti, a koja, uzimajući od stvarnosti
previše, postaje banalno kopiranje sveta koji je čoveka sveo na potrošačku životinju.
Živeti u takvom svetu, u kojem je čoveku dato sve osim pravog života, rekli
bismo, gore je od smrti.
U knjizi Kopipejst ili život?
pored tekstova o domaćim autorima poput Pavića, Basare, Tišme, Svetlane
Velmar Janković, Voje Despotova, Milisava Savića, Mihajla Pantića, Ilije Bakića,
Gorana Skrobonje, tu su tekstovi i o stranim autorima (nikako stranim našim čitaocima),
poput: Barta, Gejmena, Tolkina, Handkea, Le Klezia itd. Takođe, u knjizi se
nalaze i tekstovi čiji naslovi sami po sebi mogu da signaliziraju čitaocu koje
su književne preokupacije Đorđa Pisareva kao kompetentnog čitaoca i kao pisca: „Kako
da pisac isprati ritam života”, „Kako pisci stvaraju Univerzume”, „Srce
ostavljeno na čardaku ni na nebu ni na zemlji”, „Kada bi se pobunili junaci
knjiga”, „Kada bi junaci knjiga mogli da menjaju svoju sudbinu”, „(Ne)pouzdano
uputstvo za kupovinu (naj)boljih knjiga”, „Mistifikacija ili (ponovo)
izgubljena stvarnost”, „Strah od zmajeva, kiborga, matriksa i goblina” itd.
Pitanje koje Đorđe Pisarev postavlja u tekstu „Šta sanja čitalac 21. veka”, nalazi se skriveno (najčešće) i u drugim tekstovima, povodom ili o drugim piscima i knjigama. Borislav Pekić, koga takođe pominje i Pisarev u ovoj knjizi, kaže: Istina je polimorfna, ali nije pluralistička. Oko toga šta je to Istina ne možemo se raspravljati, pod uslovom da otkrijemo šta je istina. Đorđe Pisarev, čitalac i pisac, traga za Istinom, na granici između čudesnog i razumnog.
Nenad
Stanojević
Knjiga kritika i eseja književnog kritičara i istraživača Viktora Škorića „Melanholični otpor forme” prijatna je pojava i svojevrsno osveženje u savremenoj književnoj kritici: ona okuplja tekstove koji su nastali, sasvim izvesno, ne nekakvim akademskim ili poučitelnim povodima, niti bi se, uopšte uzev, moglo reći da je motivacija za njihov nastanak došla od spolja, već su rezultat čiste inspiracije, nadahnutog samostalnog čitanja i istraživanja. Autor pokazuje autentično bezinteresno zanimanje za određene književne, kulturno-istorijske, pa i filmske fenomene, prilazeći im iz različitih perspektiva: problemske, komparativne, interdisciplinarne, pokazujući da je ubedljivo tumačenje moguće i kada ne poseduje precizan i unapred strogo osmišljen metodološki ili teorijski okvir.
Katarina Pantović
Potraga za formom čitanja, Škorića vodi ka istraživanju Pavićevih, Kortasarovih, Koenovih, Kišovih (kome posvećuje najviše pažnje) i Pekićevih dela. Škorić u svojim esejima minuciozno prilazi „Problemu Večite Forme”, istražuje „neprekidnu potrebu za promenom forme kojom se sadržaj književnosti podmlađuje i osvežava”, otkriva „eksperimente u formi i formalne inovacije”, kišovski zaključuje da „forma jeste sadržaj”, pronalazi znakovitost između „forme i čovečnosti”, „forme i ljudske sadržine”, „forme mitske svesti i redukcionizma” i dr. Zbog toga što je problem forme centralni pojam ove knjige ona i jeste naslovljena „Melanholični otpor forme”. Kakav je to otpor formi koji definišu melanholija, odnosno, bezvoljnost? Forma je dominanta. Forma je sve: „I forma je opet pobedila! Uprkos simbiotičkom shvatanju egzistencijalista, reći ću: forma nema esencijalni značaj za književno delo – ona je sušta egzistencija.”
Srđan V. Tešin
Književna nagrada „Karolj Sirmai” za 2021. godinu uručena je Radovanu Vlahoviću za knjigu „Sve je u glavi” (Banatski kulturni centar, Novo Miloševo, 2020) 16. decembra 2021. u Kulturnom centru u Temerinu. Žiri u sastavu Franja Petrinović, Ivan Negrišorac, Zoran Đerić, Miroslav Aleksić i Đeze Bordoš ocenio je da se radi o autentičnoj prozi „utemeljenoj na najboljim tradicijama vojvođanskih pripovedača o selu i zavičaju”.
Književna nagrada „Karolj Sirmai” za 2021 . godinu pripala je Radovanu Vlahoviću za knjigu „Sve je u glavi” (Banatski kulturni centar, Novo Miloševo, 2020). Žiri u sastavu Franja Petrinović, Ivan Negrišorac, Zoran Đerić, Miroslav Aleksić i Đeze Bordoš ocenio je da se radi o autentičnoj prozi „utemeljenoj na najboljim tradicijama vojvođanskih pripovedača o selu i zavičaju”.
Književna
nagrada „Karolj Sirmai” ustanovljena je 1975. godine, a dodeljuje se u Vrbasu i
Temerinu za dela napisana na srpskom i mađarskom jeziku. Od tada su nagrađeni: Németh
István, Aleksandar Tišma, Brasnyó István, Milica Mićić-Dimovska, Dudás Károly, Petko
Vojnić Purčar, Juhász Erzsébet, Boško Petrović, Herceg János, Milorad Grujić, Tolnai
Ottó i drugi.
O knjizi
BKC KNJIGE: Radovan Vlahović, „Sve je u glavi”
https://bkcknjige.rs/prodavnica/proza/radovan-vlahovic-sve-je-u-glavi/
„Kad se majka
razbolela i kad smo saznali da ima rak, nekako u isto vreme su u Poljskoj
krenule demonstracije radnika u Gdanjsku i čitava država je još uvek bila u
žalosti zbog smrti Josipa Broza Tita. Ja sam studirao književnost u Novom Sadu
i stanovao sam u sobici dva sa tri, metar i trideset vlage, u Ulici
Dostojevskog. Do trenutka dok majku nisu uputili u Kamenicu u bolnicu, nisam ni
znao koliko smo bliski i koliko sam je, u stvari, voleo.” – odlomak iz
naslovne priče „Sve je u glavi”.
Urednik
nagrađene knjige „Sve je u glavi” je Simon
Grabovac, a recenzenti su prof. dr Slađana Milenković, prof. dr Milutin
Đuričković.
O
knjizi „Sve je u glavi” prof. dr Milutin
Đuričković, između ostalog, zapisao je: „Nesumnjivo je da se radi o zrelom
i rasnom pripovedaču, koji najčešće evokativno i retrospektivno pripoveda o
svom detinjstvu i mladosti, o svojoj porodici i đačkom vremenu provedenom u
rodnom Banatu. (...) Negujući sopstveni stil i otkrivajući jedan sasvim novi
svet, pisac istovremeno povezuje porodičnu povest sa istorijom rodnog mesta
tako da možemo govoriti o individualnom i kolektivnom iskustvu, čija je
paradigma vezana isključivo za svet detinjstva i prvu mladost.”
„Porodica
je toplo gnezdo, nasuprot surovom svetu, poručuje Vlahović.”, a beleži prof. dr Slađana Milenković o knjizi
„Sve je u glavi”. Ona dalje kaže: „Njegovo pripovedanje se odlikuje naivnošću i
maštom, ali i nekom blagom setom, koja nije uvek karakteristična za ovaj žanr,
što pripovesti čini originalnim. (...) Aristeotelov pojam mimezis – oponašanje
stvarnosti u zbirci Radovana Vlahovića, vodi čitaoce u apoteozu detinjstva, u
pravcu izvora zrelosti. Vlahović nije samo ove priče pisao, on ih je proživeo,
one su u njemu izazvale jake emocije da bi im se u zrelom dobu ponovo vratio
kao uplivu u specifikum vremena i ljudi i lučama dragocenog iskustva.”
O knjizi „Sve je u glavi” Jelena Đorđević kažće: „Govoreći jednostavno, rečnikom Banata, odnosno rečnikom običnih ljudi, slike postaju stvarne, a pripovetka ostavlja duboki, neizbrisiv trag u svesti čitalaca. Trudeći se da u svakoj pripoveci ostane veran svom zavičaju, pisac zadržava sve one pojedinosti koje odražavaju pravi i izvorni govor Banaćana i to ne na podrugljiv nego na zanosno lep način i sa velikim poštovanjem prema porodici, okruženju i zavičaju.”
O autoru
Radovan
Vlahović je rođen 1958. godine u Novom Bečeju. Studirao je Jugoslovensku i
svetsku književnost u Novom Sadu. Objavio je preko 50 knjiga. Piše romane,
kratke priče, pesme, eseje. Prevođen je na engleski, ruski, nemački, mađarski,
slovački, rumunski, slovenački i makedonski jezik. Član je Društva književnika
Vojvodine, Udruženja književnika Srbije, Udrženja pisaca Exil – PEN, sekcije
zemalja nemačkog govornog područja, i Matice srpske. Osnivač je i direktor
prvog privatnog kulturnog centra u Srbiji – Banatskog kulturnog centra. Vlahović je kao urednik izdavačke delatnosti ovog
centra potpisao preko 500 naslova u oblasti književnosti, nauke i umetnosti na
više jezika. Dobitnik je više nagrada za književni rad i kulturno
pregalaštvo. Osnivač je i organizator više kulturnih manifestacija. Živi i radi
u Novom Miloševu.
Imam nešto – što svojih, što tuđih – sećanja; imam
dve-tri anegdote; dve nepopijene kafe; naslov koji mi beži i podnaslov koji se otima...
I dosta vremena. Od svega toga ću pokušati da napravim predgovor, koji će čitaoca
primorati da ostane budan.
Krenuću od sećanja Milorada Grujića. U vreme zlatnog doba Književne zajednice Novog Sada, u prostorije mladog izdavača,
znao je da svrati i Mladen Leskovac. Ono što je važno za našu priču jeste da je
od Mladena Leskovca tražena knjiga i da ju je on izdavaču – u načelu – i obećao...
(Kada je Leskovac u pitanju: onda i obećanja – govore!) Po rečima Milorada Grujića,
Leskovac je najavio knjigu: Naši Mađari.
Podseća me na tu (nedovršenu) knjigu Milorad Grujić
dok se glasno pitam ima li smisla objediniti i objaviti kao knjigu (dvojezično)
ono što sam o mađarskim piscima napisao u poslednjih petnaestak godina... Knjiga
je iz reda onih knjiga koje se same napišu. (Nisam je pisao planski.) Meni je ostalo
samo da smislim naslov, podnaslov, da napišem napomenu na kraju, da opišem kako
se knjiga dogodila... I da je povežem predgovorom. Podnaslov se sam nametnuo: moji
mađarski pisci. (Ne bih se usudio da stavim Leskovčev naslov!)
Ali, kako se nametnuo, podnaslov se tako i okrenuo
protiv mene. Jer, glavni junak ove knjige, koji je koliko-toliko drži na okupu,
jeste srpski pisac, Todor Manojlović!
Jedino mi ostaje da čitaoca zamolim da pročita
ovu knjižicu do kraja – jer na kraju se govori o književnim počecima Teodora (tek
kasnije Todora) Manojlovića; govori se na kraju i o Adiju, o holnapovcima... Tada
će i naslov knjige (Sutra je holnap) imati smisla. U mojoj glavi ovo „sutra je
holnap“ zapravo je varijacija na ono što mi je ostalo iz detinjstva: „Pazi na viđaz“.
Milivoj Nenin
Knjiga je objavljena uz podršku
Javne agencije za knjigu Republike Slovenije.
Suncokreti je knjiga drama
o detinjstvu, ratu, porodici, državi koje više nema.
Sama
drama Suncokreti govori o dečaku koji
živi sa Lizom, nema majke, oca, sirotan je. Našao je smisao u atletici,
trčanju. Gde želi biti najbolji, bolji od onih koji imaju pažnju i sretno detinjstvo.
Pomaže mu trener Aco, koji ga ohrabruje da istraje na tom putu. Ali Liza, koja
se brine za dečaka ima mnogo problema. Suncokreti
su drama o izgubljenoj porodici, nesretnom detinjstvu i čežnji za sretnijim
životom.
Drama
Stranac se odvija na selu, gde svako
svakoga kontroliše i živi život bez vazduha. Deo priče je povezan sa ratom u
Jugoslaviji. U drami Smrt Jugoslavije
tema je raspad i rat u Jugoslaviji od 1990. pa na dalje, pacifistički dramski
tekst.
Knjiga drama Suncokreti govori o ljudskim odnosima koji su u naše vreme sve hladniji, o ljudima i odnosima u strahu i želji za toplinom, blizinom i ljubavlju.
Sve drame daju sliku tog, današanjeg, čudnog, nasilnog i shizofrenog vremena koje živimo.
Intrigantan i neodoljiv u vreme velike zaraze, naš pisac postaje junak koji sve oko sebe i probražava, poetizuje, i romantizira, i pojunačuje u formalno razbarušenu, a ipak skladnu, epsku naraciju o bližnjima, ljudima, životinjama, pticama, oblacima, o svetu metafizičkom i astralnom, a sve sa jednom jedinom željom da kroz igru reenergetizuje crkotinu od smisla koji je u vreme velikog utamničenja prestao da važi na načina kako smo ga nekada poznavali.
Miodrag Topić je stari pisac novog trećemilenujumskog post-koronarnog vremena, a knjige „Godina papagaja” koja je pred tobom, poštovani čitaoče, zajedno sa knjigom o „Psu koji je hvatao zjale”, su jedni od mogućih pasoša za vremena buduća koje je sebi i svojim junacima ispisao autor.
240 str, broš. povez, ilustr, 13 x 20 cm, 2021. god.
ISBN 978-86-6029-529-5
Mit ihrer Autobiografie gewann Katia Wunderlin auf der Internetplattform meet-my-life.net den zweiten Preis für die beste Schweizer Autobiografie.
Als Jugendliche war Katia, 1957 im heutigen Serbien geboren, eine begeisterte Anhängerin von Titos Jugoslawien. Nie hätte sie sich träumen lassen, dass sie das Land eines Tages freiwillig verlassen und in der kapitalistischen Schweiz glücklich werden würde. Wie es dazu kam, erzählt sie temperamentvoll und mit einem sicheren Gespür für Sound und Rhythmus des Erzählens in ihrer Autobiografie. Dabei waren die Anfänge als Hotel-Mitarbeiterin, die kaum Deutsch konnte, alles andere als einfach. Besonders beeindruckend liest sich der Einblick in den Gastronomie-Alltag in den 1970er-Jahren, den Katia Wunderlin mit grosser Offenheit bietet – und die Erzählung vom Lebensweg einer selbstbewussten Frau, die sich die Lebensfreude von nichts und niemanden verderben lässt.
Promocija tri romana Radovana Vlahovića: „Bapa”, „1934.” i „Mučenici”, u izdanju Banatskog kulturnog centra, održaće se u četvrtak 4. novembra 2021. godine s početkom u 19 časova u Udruženju književnika Srbije u Beogradu (Francuska 7).
O knjigama govore: autor Radovan Vlahović i mladi kritičari Nenad Stanojević, Milana Poučki, Viktor Škorić i Vladimir Petrović. Odlomke iz romana govori Senka Vlahović. Medijator programa: Vidak Maslovarić.
Roman „Bapa”, objavljen 2016. godine, našao se u tri najuža izbora za nagrade u 2017. godini: Vitalova nagrada „Zlatni suncokret”, Nagrada „Laza Kostić” Novosadskog sajma i „Knjiga godine” Društva književnika Vojvodine. Roman „Bapa” je preveden na mađarski, slovački, rumunski i makedonski jezik, dok je roman „1934.” preveden na slovački jezik. Roman „1934.” objavljen je 2017. a „Mučenici” 2020. godine. Urednik sva tri romana Simon Grabovac pripredio je i knjigu pod nazivom „Kritičari o Bapi”.
„Ako je Niš imao Stevana Sremca, Vranje Boru Stankovića, Banat nesumnjivo ima jedinstvenog Radovana Vlahovića, koji je u današnje vreme, kada narodni govor Banata pod uticajem standardnog jezika polako iščezava, uspeo da prikaže ne samo običaje, verovanja i način života u Banatu u prvoj polovini XX veka, nego je i živopisno preneo govor i leksiku tadašnjice. Ovaj maestralni poduhvat učinio je da Banat XXI veka bude ponosan što ima ova izvanredna dela koja svedoče o postojanju onih iskrenih, toplih, radnih i pametnih ljudi, o kojima je naš autor govorio potpuno iskreno, bez ulepšavanja, ali sa tolikom ljubavlju koja se oseti na bilo kojem kraju sveta. Ovo troknjižje svakako je dokaz da se o jednoj maloj regiji toliko može reći i da je ono što je ostalo za nama u prošlosti, i dalje aktuelno i živo, samo ukoliko mi to prihvatimo.” (Jelena Đorđević)
BIOGRAFIJA RADOVANA VLAHOVIĆA
Radovan Vlahović je rođen 1958. godine u Novom Bečeju. Studirao je Jugoslovensku i svetsku književnost u Novom Sadu. Objavio je preko 50 knjiga. Piše romane, kratke priče, pesme, eseje. Prevođen je na engleski, ruski, nemački, mađarski, slovački, rumunski, slovenački i makedonski jezik. Član je Društva književnika Vojvodine, Udruženja književnika Srbije, Udrženja pisaca Exil – PEN, sekcije zemalja nemačkog govornog područja, i Matice srpske. Osnivač je, direktor i urednik izdavačke delatnosti prvog privatnog kulturnog centra u Srbiji – Banatskog kulturnog centra. Dobitnik je više nagrada za književni rad i kulturno pregalaštvo. Osnivač je i organizator više kulturnih manifestacija. Živi i radi u Novom Miloševu.