Imam nešto – što svojih, što tuđih – sećanja; imam
dve-tri anegdote; dve nepopijene kafe; naslov koji mi beži i podnaslov koji se otima...
I dosta vremena. Od svega toga ću pokušati da napravim predgovor, koji će čitaoca
primorati da ostane budan.
Krenuću od sećanja Milorada Grujića. U vreme zlatnog doba Književne zajednice Novog Sada, u prostorije mladog izdavača,
znao je da svrati i Mladen Leskovac. Ono što je važno za našu priču jeste da je
od Mladena Leskovca tražena knjiga i da ju je on izdavaču – u načelu – i obećao...
(Kada je Leskovac u pitanju: onda i obećanja – govore!) Po rečima Milorada Grujića,
Leskovac je najavio knjigu: Naši Mađari.
Podseća me na tu (nedovršenu) knjigu Milorad Grujić
dok se glasno pitam ima li smisla objediniti i objaviti kao knjigu (dvojezično)
ono što sam o mađarskim piscima napisao u poslednjih petnaestak godina... Knjiga
je iz reda onih knjiga koje se same napišu. (Nisam je pisao planski.) Meni je ostalo
samo da smislim naslov, podnaslov, da napišem napomenu na kraju, da opišem kako
se knjiga dogodila... I da je povežem predgovorom. Podnaslov se sam nametnuo: moji
mađarski pisci. (Ne bih se usudio da stavim Leskovčev naslov!)
Ali, kako se nametnuo, podnaslov se tako i okrenuo
protiv mene. Jer, glavni junak ove knjige, koji je koliko-toliko drži na okupu,
jeste srpski pisac, Todor Manojlović!
Jedino mi ostaje da čitaoca zamolim da pročita
ovu knjižicu do kraja – jer na kraju se govori o književnim počecima Teodora (tek
kasnije Todora) Manojlovića; govori se na kraju i o Adiju, o holnapovcima... Tada
će i naslov knjige (Sutra je holnap) imati smisla. U mojoj glavi ovo „sutra je
holnap“ zapravo je varijacija na ono što mi je ostalo iz detinjstva: „Pazi na viđaz“.
Milivoj Nenin
