Edicija: ZAVIČAJ
128 str, broš. povez, ilustr, 13x21 cm, 2021. god.
ISBN 978-86-6029-494-6
Cena: 600 din
Knjigu možete poručiti pouzećem
na mejl banatskikulturnicentar@gmail.com
Nedavno, kada sam na društvenim mrežama počeo da pratim njegove zapise o Dragomiru sinula mi je ideja da bi trebalo da ti tekstovi dobiju i svoju papirnatu verziju, pa sam predložio uredniku „Kikindskih” Željku Bodrožiću da ih objavi u svojim novinama u vidu kolumne. Uskoro su ti dragoceni Mićini tekstovi postali veoma čitani. Popularnost tih tekstova na društvenim mrežama i u „Kikindskim” rezultirala je prvom knjigom Kaže mi Dragomir, koja je već stekla kultni status u ovom našem banatskom delu sveta, ali se s uspehom širi i diljem dunjaluka. Uzgred, Dragomira, Mićinog književnog junaka i kompanjona iz birtije, upoznao sam pre mnogo godina u mokrinskoj biblioteci. Upoznao nas je knjižničar Đura Đukanov. Tada mi je Đura otkrio veliku istinu: da mi pisci ne možemo ni u ludilu da izmislimo tako egzotične likove kakvi su stvarni ljudi poput Dragomira, koji je i pre Mićinih zapisa, eto u Đurinim očima već bio viđen kao književni junak par excellence. Dragomir iz Mićinih kolumni ipak, da se razumemo, nije čovek od krvi i mesa, jer literarni junaci to ne mogu da budu sve i da hoće. To se mora imati u vidu kada se čitaju Mićini tekstovi. Ono što Dragomir priča ne postaje literatura sve dok te usmene priče Mića ne uobliči u tekst. Kada mi je svojevremeno pričao kojim se narativnim postupcima i pripovednim strategijama koristi, Mića mi je to ovako plastično objasnio: „To ti je kao kad se kiti buklija: imaš karuce, buklijaše, svirce, konje, pa ih sve uparadiš i ulickaš.” Da nije tako, svaka bi buklija mogla i na prostom špediteru da se voza, ali to ne bi bilo to! Buklija je buklija, kao što je priča – priča samo kad je napravljena pošteno i valjano. Dakle, bez te Mićine buklijske obrade u kojoj nema kalkulisanja i prenemaganja ne bi bilo duhovitih i iskričavih priča o Dragomiru.
Knjige Kaže mi Dragomir i Dragomir mi kazo Mirka Miće Čavića su poput memorijskih crnih kutija koje čuvaju autentičan mokrinski govor i svakidašnje Dragomirove zgode koje će, sva je prilika, postati legendarne i ući u korpus mokrinskih mitova. Ove etnofikcijske publicističke tekstove, u kojima se prepliću dokumentarističko autentično kazivanje i fikcijski svet literature, trebalo bi uvrstiti u čitanke upravo zbog velikih Mićinih zasluga za očuvanje jedne endemične kulture koju, zbog svih budućih naraštaja, treba zaštiti od zaborava.
Srđan V. Tešin
