Na redovnoj Skupštini Društva književnika Vojvodine 18. 3. 2023. u Novom Sadu uručena je Nagrada Društva književnika Vojvodine za knjigu godine Radovanu Vlahoviću za roman Noćni razgovori sa sestrom (Banatski kulturni centar, Novo Miloševo, 2021).
Nagragu je uručio Jovan Zivlak, predsednik Društva književnika Vojvodine.
Žiri je radio u
sastavu: Damir Smiljanić (predsednik žirija), Jelena Marićević Balać i
Branislav Živanović (članovi).
Na skupštini je
uručeno više nagrada DKV-a: Nagrade za knjigu godine, Nagrada za prevod godine
i Nagrade za životno delo.
Iz saopštenja žirija
Radovan Vlahović
(rođen 1958. godine u Novom Bečeju) je pisac i izdavač. Piše romane, kratke
priče, pesme i eseje. Kao autor objavio je preko pedeset knjiga. Osnivač je
prvog privatnog kulturnog centra u Srbiji – Banatskog kulturnog centra u Novom
Miloševu. U funkciji urednika navedenog centra objavio je preko petsto naslova
iz oblasti književnosti, umetnosti i nauke. Dobitnik je više nagrada za
književni i izdavački rad. Član je više nacionalnih i internacionalnih
udruženja (između ostalog nemačkog Exil-PEN centra). Radi kao izdavač i
organizator kulturnih manifestacija u Novom Miloševu.
Roman Noćni razgovor sa sestrom je prvi deo
Vlahovićevog Triptiha o novozenitistima. U podnaslovu čitaoci saznaju da se
radi o Kratkom viteškom romanu o ljubavi. Utoliko ih više može zbuniti forma
ovog dela – ne radi se o ispredanju jedne složene narativne celine, već o skupu
kratkih, lirski oblikovanih fragmenata. Individualni intimni dijalog bezimenog
pripovedača sa svojom drugom polovinom, sestrom, s kojom se više nalazi u
duhovnom, nego u telesnom srodstvu („Rod smo vekovima i pre mog rođenja“ – str.
13) prožet je i referencama na dela, figure i likove znamenitih svetskih i
domaćih književnika (Dostojevskog, Remboa, Trakla, Paunda, Micića, Crnjanskog i
dr.). Čitaoci se moraju snaći „u žbunju stilistike i simbola“, o kojem govori
sam autor (str. 19). Rezigniran svakodnevnim dešavanjem, pripovedač se u noćnim
razgovorima ispoveda pred svojom imaginarnom srodnom dušom, pronalazeći u njoj
inspiraciju za onu vrstu ljubavi što je ne može shvatiti „[s]amozadovoljan i
prosečan palanački duh“ (str. 27). Pripovedač sizifovski podnosi svoju sudbinu:
„Teško mi ide. Umoran sam od budućnosti. Proživeo sam sve njene dane. Ćutim,
slikam krug u koncentričnim krugovima ...“ (Str. 98) Njegov gest otklona od
budućnosti nastaje iz neprihvatanja ideologije napredovanja k boljem; umesto
toga on forsira ciklični povratak ka arhetipskim temama i motivima kao što je
onaj ženskog principa oličenog u figuri sestre. Ali to nije nekritičko
prihvatanje ideje „večnog vraćanja istog“ kroz medij umetničke reči ili slike –
umetnost je ta koja uvek mora da nadgradi život: „Život je misao. Čežnja za
beskrajem koja se godinama dopričava.“ (Str. 83) To će pokazati i drugi i treći
deo ovog „novozenitističkog triptiha“ (Dnevnik
virtuelnog zavodnika i Gospodin
Snevalo). Tako Vlahović podstiče čitalačku znatiželju i na horizontu jednog
sveta otvorenog u ovom „viteškom romanu“ sprema već ulazak u nove dimenzije
svog pripovedačkog kosmosa. Malo je autora na vojvođanskoj književnoj sceni
koji umeju tako da „dopričaju“ život na granici između sna i jave.
