Od poslednje decenije 19. veka do početka 20. veka prota Milutin Trbić štampao je svoje prozne i poetske priloge u najznačajnijim srpskim časopisima onoga doba, počev od „Javora”, preko „Srbobrana” i „Srpskog zabavnika” iz Zagreba.
(...)
Sentimentalnost proznog i poetskog izraza prote Milutina Trbića crpi svoju snagu sa dva izvora. Jedan izvor predstavlja verziranost u literaturi takvog, sentimentalnog štimunga, a drugi je posledica sentimentalnosti misli samog autora, koja opet ima dvostruki karakter. Sa jedne strane, po sili svog svešteničkog poziva i duhovne orijentacije, vere i nade, a sa druge strane pritisnut stvarnošću koja se svesrdno trudila da onemogući veru i nadu, prota je kroz književno stvaranje pokušavao da nađe odgovor na pitanja nastala u razlici potencijala ta dva oprečna (ili možda ne?) osećanja. U takvoj razlici potencijala, njegov izraz dobijao je dominantan sentimentalni tonalitet.
Kad govorimo o uticaju literature, mislimo tu pre svega na uticaje nemačkih predromantičara i romantičara, uticaje narodne epske i lirske književnosti, a zatim i uticaj srpske realističke pripovetke. Specifičan odnos prema prirodi, dominantan motiv utopljene devojke, ili mladog ljubavnog para, folklorna fantastika, stihovi iz narodne epike i lirike koji najčešće obuhvataju misaoni svet pesnika Milutina Trbića itd, sve su to elementi koji ukazuju na vrstu literature koja je bila njegova lektira.
(...)
U ličnostima poput Milutina Trbića možemo iščitati sve one zahteve dana, sve one tragične poteze istorije na pojedincu, a u njegovom književnom stvaralaštvu sve one onemogućenosti malog čoveka (iako brojniji od onih koji njime upravljaju) i, što je ovde najvažnije istaći, možemo iz ovih priča i pesama da iščitamo sve ono što je kao pojedinac prota Milutin Trbić mogao da pruži svetu, autentično njegovo, individualno, božansko i ljudsko. Nesavršenosti, podbačaji, stilske omaške, sve to nije uspelo da prekrije one autentične bisere koji nam, jer tako želimo da posmatramo svet, otkrivaju gde da tražimo čoveka.