03.12.2009. одржана је промоција књиге Милоша Латиновића "Шекспиров клијент" у издању Банатског културног центра у клубу "Каром" у Сремским Карловцима.
О роману "Шекспиров клијент", који је пре неколико година био у најужем избору за НИН-ову награду, а нови живот отпочиње другим издањем у БКЦ-у, говорили су књижевни критичар Марија Танацков, аутор Милош Латиновић и уредник Радован Влаховић.
Аутор Милош Латиновић
Карловчани
У разговору: Латиновић и Домоњи
Латиновићев сусрет са уредником издавачке куће "Кровови", Жарком Димићем, који је објавио прву Латиновићеву књигу.
У обиласку каловачког трга
Вечерњи портрет банатског писца пред православним храмом у Сремским Карловцима
Латиновић код чувене фонтане Четири лава. У позадини - Карловачка гимназија.
Милошу Латиновићу свакако припада виђеније место међу савременим српским писцима. Његова проза носи сва главна обележја онога што подводимо под појмом постмодерне - непрекидно балансирање на танмкој ивици што дели просторе литерарне реалности и фикције, запитаност над свиме што чини живот, питања без коначних одговора и објашњења, цитатност. Ове особине носи и његов роман Шекспиров клијент, који се под крај 2002. године појавио у издању новосадске куће Стилос.
Основна прича романа одвија се позних 90-их година, притиснутих невеселом и сложеном реалношћу српске стварности. Из тога се времена мало-мало искорачује у корене тих 90-их, у мит, фикцију, уметност, привиђење и нека друга, давнија времена.
Упоришне тачке романа јесу ликови двају позоришних стваралаца. Једног савременог, позоришног редитеља - Јована Старовића, који је плод ауторове чисте фикције, и другог који припада минулим временима - Јована - Јоце Савића, редитеља, глумца, теоретичара, чије име и дело јесу релевантна појава историје европског, па затим и српског, позоришта. Њихове животне приче се секу у заједничкој опчињености Шекспиром. Савић је у историји забележен пре свега по својим тумачењима и поставкама Шекспирових драма. Старовић, не мање опчињен енглеским драматичарем, на сцену поставља његов комад Бура. Њих, Старовића и Савића, спаја и простор широког Баната и у њему Бечеј; Савић је у њему рођен, Старовић у бечејском позоришту режира.
Лик Јоце Савића и његова, фрагментарно али јасно представљена животна прича, једино су што писац не релативизује. Све остало, индивидуална па и колективна уверења и веровања доживела су, или доживљавају, девастацију (разобличење).
Роман Шекспиров клијент своје препознатљиво порекло има у нашој блиској прошлости (која је, опет, оставила моћан печат на нашу садашњост). Међу бројним књижевним радовима који се баве "нашом стварношћу", овај роман се издваја по досегнутом уметничком квалитету, по томе што аутор избегава дословно транспортовање, вештим резовима фикције које чини када год би прича тежила да се сувише дословно веже за своје исходиште.
Писца Милоша Латиновића (аутора више књига прозе, приповедака, романа и драма) карактерише богата нарација, маштовитост, проницљивост и занимљива комбинаторика. У његовој прози, речи и синтагме никада нису препрека да се стигне до идеје, до суштине казаног. И роман Шекспиров клијент, красе ове пишчеве врлине.
Емилија Церовић Млађа
Latinović je pisac postmodernističke, kortasarovske inspiracije, a najizrazitija obeležja njegove proze su meditativnost, lirska sugestivnost opisa i asimilovanje snoviđenjskog i imaginarnog u okvire rutinske svakodnevice. Uvođenjem šekspirovske paralele u priču o našoj savremenoj stvarnosti Latinović u prvi plan postavlja jednu od najpoznatijih i najuniverzalnijih književnih tema: traganje za identitetom. Razvijajući je preplitanjem nekoliko narativnih nivoa i različitih vremenskih planova, on oživljava staru ideju da se lična sreća i viši smisao života ne mogu pronaći u stvarnosti, već samo u umetnosti i stvaralaštvu. Gledana u celini, Latinovićeva knjiga jedna je od najuspelijih transpozicija naše najnovije istorije u promišljen tekst visokih literarnih kvaliteta. Tome možda najviše doprinosi činjenica da težište Latinovićevog pripovedanja nije na predočavanju spoljašnjih okolnosti, već na junakovom doživljaju sveta. Celokupno zbivanje predočeno je iz Starovićeve perspektive, u smisaonom osvetljenju njegovog melanholičnog senzibiliteta obuzetog razmišljanjima o smrti i prolaznosti života. U “beskraju ravne zemlje pod nedoglednim nebom”, Staroviću se, kao nekad Hamletu, čini da je čitav “ljudski rod kao lišće opalo, jesenje, koje vetar raznosi”, i da naši “mali životi”, sa svim onim što je u njima dobro ili zlo, nestaju kao “nestvarna povorka koja za sobom neće ostaviti nikakav trag”. Osim Šekspirovom, Latinović se inspiriše i metaforikom Miloša Crnjanskog iz prve knjige “Seoba”. Ta inspiracija najočiglednija je u poetski sugestivnim opisima panonske ravnice koji se gotovo na svakoj stranici prepliću s junakovim razmišljanjima o smrti, sećanjima na nepovratno izgubljenu prošlost, oniričkim vizijama i literarnim reminiscencijama: “Panonija, ravničarski kraj pod nedoglednim nebom. Panonija - opusteli salaši, razvaline vetrenjača, bokternice, zarasle u travu i šaš, pusti svetionici zalutalih noćnih vozova, mrtvaje, šikare, puste i slatine. Zemlja bez kamena, što svoj vek broji kao stratište i gubilište na kojem nestaju, poput žitnih zrna u mlinskom žrvnju orijaških dimenzija, narodi i snovi o slobodi i napretku.” Latinović se inspiriše Crnjanskim i kad se služi naslovima pojedinih poglavlja kao svojevrsnim komentarima, lajtmotivima koji simbolički nagoveštavaju značenje romana u celini (“Zvezdani plašt nad licem vode”, “Ostrvo kojeg nema na zemljopisnoj mapi”, “Dno iščezlog mora”, “Splav Meduze”). Osećanja melanholije i prolaznosti posebno su naglašena na samom kraju romana. Poslednja zavesa na premijeri “Bure” za Starovića ne znači samo kraj pozorišne iluzije već i kraj “misije”, “ljubavi” i “privida o stvarnoj slobodi” u koji je za trenutak poverovao potraživši utočište na “dnu iščezlog mora”. Povratak u stvarni svet Latinovićevom junaku ne donosi samo otrežnjenje od “pričina”, već i tragično saznanje da “čudo u koje smo verovali, koje smo gledali, postaje ništavno”.
26.11.2009. у БКЦ-у одржана је промоција књиге ТРГОВИНА XXI ВЕКА младог економисте и новинара из Зрењанина Далибора Бубњевића.
О трећој књизи економисте, новинара, промотера, главног и одговорног уредника и директора листа Зрењанин и Кикиндских, Далибора Бубњевића говорили су издавач и уредник Арт-Пројекта Иван Даников, аутор и мр Дејан Молнар са Економског факултета у Београду.
Аутор је изложио закључке својих економских истраживања објављене у овој књизи
Стихови за добродошлицу у Банатском културном центру
Марија Драгомиреску (руководилац пројекта Еуро Банат испред темишварске Филхармоније) прелистава награђену фотомонографију Љубомира Којића у издању Банатског културног центра пред објективом познатог фотографа из Румуније (Cristian Tzecu, AV FIAP)
Песникиња др Љубица Рајкић, представник Министарства Културе Румуније и Марија Драгомиреску
Марија Драгомиреску, Радован Влаховић, Љубица Рајкић и Драган Раушки, оснивач етнолошког музеја "Котарка" у Ново Милошеву
У посети музеју "Котарка". Драган Раушки упознаје госте из Румуније са експонатима.
Гости одушевљени чињеницом да овако озбиљан музеј постоји у једном малом селу...
...и не само тај музеј, већ и јединствени музеј старих трактора и машина "Жеравица", једини те врсте у јогоисточној Европи. Музеј је представио Драган Белић, креатор милошевачког сајта www.novomilosevo.org.rs
Госте је примила и мајка власника музеја Чедомира Жеравице - Верица
Посета Народном позотишту Кикинда. Госте је примио директор позоришта Бране Маријановић, Драгољуб Бадрљица, директор Мокринског музеја, Драгица Степанчев, секретар Заједнице Румуна у Србији, филијале Кикинда.
Фотограф из Румуније, Cristian Tzecu (www.momente.ro), носилац звања AV FIAP, представио је своје фотографије на састанку у позоришту.
14.11.2009. у Банатском културном центру одржано је ВЕЧЕ МЛАДИХ АУТОРА
Самостална изложба слика: Николе Влаховића Nikassa(22 године) из Новог Милошева под називом «Примарне слике». О сликама говорио рецензент изложбе, ликовни критичар Сава Степанов из Новог Сада.
Николи Влаховићу је ово друга самостална изложба. Прву је имао у Дечјем културном центру у Београду 2002. године као победник конкурса ово културног центра. Излагао је на више заједничких изложби и то у Новом Саду, Новом Милошеву, Београду, Мокрину, Меленцима, Кикинди...
Ликовни критичар, Сава Степанов говорио о Николиним сликама у пуној сали БКЦ-а, а поводом ове изложбе написао је следећи текст :
Nikola Vlahović Nikaso
(Primarne) slike
Verovatno najčešći nedosanjani san brojnih slikara svakako je posvećen nikada neostvarenoj krajnjoj opuštenosti pred belinom platna; onoj opuštenosti koja omogućava neometan protok vlastite senzibilnosti; onom stanju kojim se uspostavlja primarna, autentična pikturalna likovnost... Što je nekima nedosanjani san - drugima je to redovna situacija. Talenat Nikole Vlahovića Nikasa, slikara iz Novog Miloševa, nije obremenjen konceptualno-koncepcijskim postavkama. Njegova slikarska reakcija pred motivom je sasvim iskrena, spontana, slobodna, neobavezna ali i krajnje rigidna u sprovođenju stvaralačke „unutrašnje nužnosti“. Motiv je tek povod da se sazda slika, da se sklopi koloristička karta, da se oseti snaga, senzibilitet, psihologija i fizičkost boje i bojenog sloja. Poput fovističkih „divljih“ slikara, Nikaso stvara slike zadovoljavajući svoje potrebe za intenzivnim kolorističkim sklopom, za senzacijom koja će utoliti snažni slikarev poriv. Bez ikakvih proračuna ovaj umetnik nanosi boju, slojevito, bogato, primarno... Često ta višeslojnost dobija strukturalnu, blagu reljefnost. U svakom slučaju Nikasove slike poseduju dragocenu taktilnost a gledalac često ima potrebu da sliku dodirne, da oseti materiju tamo gde se postvarila umetnikova osećajnost.
Crtež Nikole Vlahovića Nikasa je neobavezan. Ovde ništa nije precizno nacrtano niti je dosledno intepretirano. Linijom se „hvataju“ samo obrisi osnovnog doživljaja i utiska o motivu. Pejzaži, urbani motivi, mrtve prirode – deluju kao sklopovi neke druge i drugačije stvarnosti nastale pod utiskom sećanja na konkretne predmete i motive iz našeg svakodnevlja.
Nikasovi pejzaži nisu ni zamišljeni tako da evociraju izgled određenih geografskih područja nego su postavljeni kao dobro raspoređene bojene partije zelene koje nas podsećaju na boju ravnice u proleće; široke površine žute i tačke crvene bliske su izgledu bulki i nekog drugog cveća usred žitnog polja; nekoliko linijskih vertikala podsećaju na drvored vitkih i blago zanjihanih jablanova; a dominirajuće prostranstvo plave asocira na jutarnju boju neba nad Banatom; dok nekakvi čudni krugovi na nebu mogu biti oblaci ili, možda, sunce...
U stvari to su samo boje od kojih je sazdana koherentna pikturalna struktura. To je fasadna predstava jedne slikarske tvorevine pod čijom opnom tutnji ritam uzbuđenog autora... Odista, ove slike su ekspresionističke po tretmanu boje, po deformisanoj i povređenoj formi, po nespretno prikrivenim, čak vidljivim tragovima četke, po isprekidanoj i nikada do kraja izvučenoj liniji, po specifičnoj i neorkestriranoj gestualnosti kojom se spontano opetuje i „prefarbavaju“ već povučeni potezi jer oni predhodninisu dovoljno ubedljivo iskazivali željenu emociju.
Slikarstvo Nikole Vlahovića Nikasa treba prihvatiti kao autentičan i iskren iskaz. Njegovo slikarstvo nije plod učenja u stručnom ateljeu ili akademijskoj klasi. Ovo slikarstvo ne provocira pokretanje rasprave o dovoljnosti autodidaktičke požrtvovanosti. Jednostavno: ovo je specifično (primarno) slikarstvo. Za Nikasa – jedino moguće slikarstvo. Nikasove slike poseduju primarnost jer se likovni elementi, ničim nesputavanim gestom umetnika, na platno slike plasiraju kao jedini i neprikosnoveni pikturalni podaci i znaci.
Umesto kritičkog sagledavanja i analize pred Nikasovim slikama je preporučljivija, već pomenuta, krajnja relaksiranost kako bi se prihvatilo svo bogatstvo jednog iskrenog iskaza; kako bi se shvatile vrednosti primarnog slikarskog govorenja; kako bi se osetila autentika boje – njena vizuelnost i likovnost, njena pikturalnost, njena poetičnost, njena materijalnost, njena fizičkost, njena psihološka dejstvenost...Kako bi se osetila emocionalnost koja je slikarevim gestom objavljena. Gestom mladog novomiloševačkog slikara autodidakta Nikole Vlahovića Nikasa.
Vreli avgust 2009.Sava Stepanov
Гост сликар на Nikasso-вој изложби: Надица Нађа Попов (16 година) из Новог Милошева
Гости песници: Душан Џим Нађалин (16 година) из Зрењанина...
...Михајло Мајки Гутеша (15 година) из Зрењанина...
и Милан Dakboo Будак (16 година) из Новог Милошева. Млади песници су први пут, на овакав начин изнели у јавност своју поезију.
