Žiri u sastavu Damir Smiljanić (predsednik žirija), Jelena Marićević Balać i Branislav Živanović (članovi) većinom glasova doneo je odluku da nagradi Vlahovićev roman Noćni razgovori sa sestrom i zbirku pesama Jastog Stevana Bradića (Prelom, Novi Sad, 2021). Nagrada će laureatima biti uručena na Godišnjoj skupštini DKV-a.
Iz saopštenja žirija
Radovan Vlahović (rođen 1958. godine u Novom Bečeju) je pisac i izdavač. Piše romane, kratke priče, pesme i eseje. Kao autor objavio je preko pedeset knjiga. Osnivač je prvog privatnog kulturnog centra u Srbiji – Banatskog kulturnog centra u Novom Miloševu. U funkciji urednika navedenog centra objavio je preko petsto naslova iz oblasti književnosti, umetnosti i nauke. Dobitnik je više nagrada za književni i izdavački rad. Član je više nacionalnih i internacionalnih udruženja (između ostalog nemačkog Exil-PEN centra). Radi kao izdavač i organizator kulturnih manifestacija u Novom Miloševu.
Roman Noćni razgovor sa sestrom je prvi deo Vlahovićevog Triptiha o novozenitistima. U podnaslovu čitaoci saznaju da se radi o Kratkom viteškom romanu o ljubavi. Utoliko ih više može zbuniti forma ovog dela – ne radi se o ispredanju jedne složene narativne celine, već o skupu kratkih, lirski oblikovanih fragmenata. Individualni intimni dijalog bezimenog pripovedača sa svojom drugom polovinom, sestrom, s kojom se više nalazi u duhovnom, nego u telesnom srodstvu („Rod smo vekovima i pre mog rođenja“ – str. 13) prožet je i referencama na dela, figure i likove znamenitih svetskih i domaćih književnika (Dostojevskog, Remboa, Trakla, Paunda, Micića, Crnjanskog i dr.). Čitaoci se moraju snaći „u žbunju stilistike i simbola“, o kojem govori sam autor (str. 19). Rezigniran svakodnevnim dešavanjem, pripovedač se u noćnim razgovorima ispoveda pred svojom imaginarnom srodnom dušom, pronalazeći u njoj inspiraciju za onu vrstu ljubavi što je ne može shvatiti „[s]amozadovoljan i prosečan palanački duh“ (str. 27). Pripovedač sizifovski podnosi svoju sudbinu: „Teško mi ide. Umoran sam od budućnosti. Proživeo sam sve njene dane. Ćutim, slikam krug u koncentričnim krugovima ...“ (Str. 98) Njegov gest otklona od budućnosti nastaje iz neprihvatanja ideologije napredovanja k boljem; umesto toga on forsira ciklični povratak ka arhetipskim temama i motivima kao što je onaj ženskog principa oličenog u figuri sestre. Ali to nije nekritičko prihvatanje ideje „večnog vraćanja istog“ kroz medij umetničke reči ili slike – umetnost je ta koja uvek mora da nadgradi život: „Život je misao. Čežnja za beskrajem koja se godinama dopričava.“ (Str. 83) To će pokazati i drugi i treći deo ovog „novozenitističkog triptiha“ (Dnevnik virtuelnog zavodnika i Gospodin Snevalo). Tako Vlahović podstiče čitalačku znatiželju i na horizontu jednog sveta otvorenog u ovom „viteškom romanu“ sprema već ulazak u nove dimenzije svog pripovedačkog kosmosa. Malo je autora na vojvođanskoj književnoj sceni koji umeju tako da „dopričaju“ život na granici između sna i jave.
