Nenajavljeno kao smrt
(Facebook beleške I)

Radovan Vlahović

Knjiga Radovana Vlahovića Nenajavljeno kao smrt pripada jednom sasvim novom književnom žanru koji se odomaćio i kod nas kada su računari ušli u spisateljske radionice i kada je internet postao deo jutarnjeg rituala, kao tuširanje, ili brijanje. Internet program facebook zamenio je poštara koji vam svakog jutra donosi pisma na kojima prepoznajete rukopise dragih prijatelja. Facebook je otvorio i prozore i vrata spisateljskih radionica i ono što su pisci i pesnici nekad radili usamljeni, daleko od očiju javnosti, sada rade na očigled svih. Doduše ne svi: samo retki, najhrabriji. I tako imamo prilike da čitamo pesme, prozu, kritike, dnevničke zapise koji su, koliko maločas otkucani na nekoj ličnoj tastaturi.

Nenajavljeno kao smrt – dobar naslov za ono što imaš namere da napišeš ujutru, gledajući u prazan ekran računara. Te rečenice koje ćeš ukucati u rubriku beleške na fejsbuku i dolaze iznenada, nenajavljene kao što smrt ili ljubav dolazi.

Izvod iz recenzijeBratislav R. Milanović

U introspektivnoj zaronjenosti Vlahović traži ključne tačke, tojest oslonce jedinke koju možemo definisati formulom: čitanje plus pisanje jednako je življenje. Za njega doživljeno nije i proživljeno ako nije „prošlo kroz olovku“. Sam autor kaže: „Sumnja je početak literature, a literatura je ojezikoslovljeno i materijalizovano promišljanje života.“ Za Vlahovića je čin pisanja sumnja u ovozemaljsko i vrsta magijskog obreda u kome snovideći stvarnost i materijalizujući snove, traži obremenjenu reč, da bi izrodila onu pravu reč koja je suština, iako zna u koga je ta reč. U pisca nije i to je njegova ukletost, da je do u beskonačnost traži i porađa, da joj se iznova i iznova približava, ali je nikada ne dosegne. Nije to samo ukletost. To je i draž i privilegija onih, za koje Vlahović kaže: „Živeti znači svakodnevno proširivati granice slobode. A stvarati znači radovati se.“ U taj magiski čin buđenja i proširivanja granica slobode autor kreće kad je jutro kišom oprano, jer je i sam „opran“ od svakodnevice, kreće u potragu za sopstvenom suštinom, kroz koju se prelamaju i sudovi o drugima. To ne biva bez katarzičnog, hrišćanskog preispitivanja pređenih puteva i suočavanja sa sobom u svim nijansama, zarad trasiranja novih staza.

Izvod iz recenzijeDragan Pop Dragan

EVROPSKI FEJSBUK PESNIČKI FESTIVAL
(Zbornik radova I)
elektronsko izdanje na CD-u

Sa književnog aspekta gledano, ovaj zbornik koji se nalazi pred čitaocima takođe je zanimljiv iz više razloga. U njemu nije bilo cenzure, dakle, svi pesnici koji su poslali svoje radove na konkurs zastupljeni su u zborniku sa po jednom pesmom. Pesme su potpuno raznorodne po svojoj formi, sadržaju, jeziku, pa i kvalitetu, a pesnici su potpuno raznorodni po poreklu, godinama, pesničkoj zrelosti, pa i talentu, ali se uredništvo odlučilo da na potpuno demokratski način dâ svakom od njih reč. Stoga su pesme složene prema abecednom redosledu prezimena njihovih autora, te se jedni do drugih nalaze mlade i starije poete, muško i žensko pismo, ljubavne do ratnih pesama, lirski i epski izlivi i sve to daje jedan nov kvalitet čitanju ovih kreacija.

Svako će moći da otkrije “svoju pesmu” u ovom zborniku, jer sa njegovih stranica blista hiljade osmeha, isto toliko suza, toliko bolova, ali toliko i sreće... Sve ono što pokreće ljudski um, zaokuplja ljudsku pažnju i krepi ljudsku dušu našlo je odjeka u ovim nežnim, šaljivim, preozbiljnim, teškim, zgusnutim i novim rimama i stihovima. Jednom kad se otisnete na to uzbudljivo putovanje, nećete moći da se zaustavite, a poneka pesma još dugo će vam se vrteti u mislima kad čitanje prekinete do sledećeg povratka na stranice zbornika poezije sa Prvog evropskog Fejsbuk pesničkog festivala.

Izvod iz pogovora knjige,
Dr Mirjana Brković

Zajednička knjiga pobednica Evropskog fejsbuk pesničkog festivala 2010.

Mirjane Brković iz Novog Sada (Baršunaste pesme) i Branke Korać iz Amsterdama (Gutač vatre)

Snatrenje nad knjigom Baršunaste pesme

Naše postmoderno doba je, avaj, ostavilo za sobom mogućnost Pesme nad pesmama, kada je slavljenje ljubavi bilo jednako slavljenju čitavog sveta, kada je ljubavna pesma znala biti speculum mundi, a naša ljubav spram Drugog – ditiramb i himna. Ipak, moto ove knjige nad kojom snatrimo, u tom smislu tako bolno starovremenski, jeste upravo kadifeno: „Danas je svanuo divan dan samo da bi Sunce moglo da se ogleda u tvom oku”.

U stvari, možda su kolosalna čuvstva vazda neuzvraćena, ali svakome od nas predstoji da to uvek iznova spoznaje (za šta je potrebna istinska neustrašivost).

Pred nama je pevanje upravo sa tog i takvog raskršća. Lirska junakinja pesničke knjige kao da poetski protokoliše baš ovu bolnu spoznaju: da pravi je sabesednik Ljubav, a ne ljubljena osoba. U bezvazdušnom prostoru neuzvraćene ljubavi, porinut u gustu melasu uvredljivog ravnodušja, postaje se „ni lovac, ni ulov”…

Situacija, rekli bismo, voleće a nevoljene Tatjane Larine: realni Onjegin tek prividno spada u galeriju visokih arhetipova, da bi se na kraju ispostavilo da nije drugo do njihova parodija.

To ljubav sama piše pesmice. Krasnorečiv je i lucidan ovaj autorski deminutiv, osvetljen gorkom samoironijom. Lirska junakinja opstaje u svom Bermudskom trouglu, opisanom oko kota voljenog lika (zaljubljenoj ženi nije stalo do planete, već do mikroskopskih radosti preživljavanja, jedva primetne ljubavničke osmoze, ako već nema zasluženoga uzdarja).

Otuda je i ton ove knjige između ushićenja i lamenta: prvo je od toga što ljubav jeste, drugo je od toga što ljubav je, tek, bila. Voljeno biće nam uvek, unedogled, izmiče, ma koliko mi želeli poistovećenje i stapanje. Znak takve ljubavi je poput znaka zveri: zlehudo rovašenje, fatum i kob.

Mirjana Brković, kao žena od knjige, poznaje premnoge slojeve pisane kulture, pa i one otuđujuće, umrtvljujuće. Ona bi da svoju živu snotvornu emociju spasi prolaznosti, stilizujući čedan, arhaičan, starovremenski, albumski izričaj. Mnogo je ženstvenosti i gracije u tom impulsu, koji neće da prihvati neumitnost ljubavnog poraza.

Draginja Ramadanski

BRANKIN MONUMENTALNI POETSKI KRIK

Gutač vatre, zbirka poezije autorke Branke Korać, za mene lično, predstavlja tako prijatno iznenadjenje, kakvo već izvesno vreme nisam doživela. Branka je tipičan primer poetskih, dakle i književnih dragocenosti, rasutih poput bisera po svetu, o kojima često ne znamo ništa, dok nas u trenutku ne zaslepi njihov sjaj. Tako je i s rukopisom Gutač vatre pomenute autorke, koji se sastoji od dvadesetak pesama i dve legende, koje su, zapravo, nalik pesmama u prozi. Snažan poetski iskaz, melodičnost stiha, odlučnost i snaga izrečenog, ekspanzivno formiraju pulsirajući stih, koji se monumentalno i nadmoćno nadvija nad nama, čitaocima, nudeći - filozofske iskre, psihološku potku utemeljenu socijalnom i svom drugom stvarnošću, lepotu liričnog i idiličnog i još mnogo, mnogo toga. Branka Korać je istinsko poetsko osveženje, autor s izvanrednim sluhom za neprolazno u nama i oko nas, o čemu svedoče i mnoge njene pesme, posebno i nadasve Majčinstva, Gutač vatre i, po meni, antologijska - Iluzionista. Ali i sve ostale i zato, pozdravljam odlazak rukopisa u štampu i jedva čekam da osvane knjiga.

MARINA S.GRUJIĆ

BELA CRKVA NA RASKRŠĆU VEKOVA
Vladimir Brankov
umetničko informativna monografija Bele Crkve
elektronsko izdanje na CD-u

Određena želja da se zaustavi kretanje, bar na trenutak, opredmećena je u slici, najčešće foto­grafiji. Ako se ima veliki broj fotografija iz različitog vremena, vidi se jedna velika istorijska slika. I baš takvu, veliku sliku Bele Crkve, gradio je i pažljivo složio autor knjige koja je pred nama. Monografija koju držimo u rukama nastala je naporima entuzijaste, našeg sugrađanina, čija je želja bila da otme od zaborava deo objekata, stvari i detalje prikazane slikom i tekstom, a koji čine suštinu duha mesta Bela Crkva. Autor je težio da iskaže i smisao opstajanja stanovnika Bele Crkve, kao i način života onih koji su u nju dolazili ili kroz nju prolazili. Težište interesovanja usmereno je na objekte, građevine u kojima se odvijao život mesta. Međutim, nisu zapostavljeni ni događaji koji su postali istorijski zbog svojih lepih ili ružnih i tužnih posledica.

Knjiga je struktuirana u tri celine, tri istorijska perioda koji čine skoro tri veka postojanja grada, od osnivanja Bele Crkve do današnjih dana. Vekovne celine su logičan pristup autorskog posmatranja, posebno što će se uskoro zaokružiti tristota godišnjica postojanja grada. Na taj način knjiga daje nefor­malan rezime tri veka Bele Crkve. Delovi, koji su u knjizi predstavljeni slikom i tekstom, su istorijski prikazi grada, posmatranog van konteksta velikih državnih institucija. Na taj način, stvorena je jedinst­vena slika mesta, u najvećem delu njegove Glavne ulice, kakvu vidi običan građanin, moglo bi se reći u prolazu, šetnji. To je knjiga istorije Bele Crkve viđene „sa ulice“, a na ulici se mogu videti i lepe i ne tako lepe stvari. I baš to i takvo viđenje, daje knjizi posebnost koja do sada, kada je Bela Crkva u pitanju, nije često iskazivana.

Veliko bogatstvo knjige su fotografije belocrkvanskih objekata kroz istoriju. Preko 400 slika čine kolaž tri veka banatskog gradića, zabeleženog kamerom, ali i okom ljudi koji su bili sa druge strane kamere. Prikazani su objekti u celini, a takođe i njihovi detalji koje često ne zapažamo. Tek sada, složeni u knjizi, postaju vidljivi i vredni. Ono na šta autor kroz neke fotografije posebno ukazuje, jeste trag vremena koji se na objektima nemilosrdno urezuje, ponekad zbog nemaštine, a često i zbog nebrige. Konstatacija autora je da i to daje dodatnu sliku istorije Bele Crkve.

izvod iz recenzije,
Profesor dr Joži Sivaček

DODIR ANĐELA
Ljiljana Panić-Lika
poezijailustrovala Senka Vlahović

Kad otvorimo stranice knjige Dodir anđela Ljiljane Panić – Like, već od prološke pesme osećamo ogromnu potrebu ove poezije da isijava i otvara večne teme i kosmička traganja pesničkog subjekta koji je sav u naponu pevanja i iskazivanja, sa ogromnom žudnjom da ostvari savršenstvo postojanja kroz svoje verujuće, a uvek podložno preispitivanju, pesničko ja.

I već na samom početku čitanja nesvakidašnje i veoma melodične knjige pesama otkrivamo dva sasvim različita pesnička postupka, uvek sa istom temom, ali drugačija po formi, i ne samo to, oni se prosto nadmeću i utrkuju jedan sa drugim, a na sreću i radost čitaoca. Prvu grupu bih nazvao lirskim minijaturma, kod kojih je karakteristična ne samo kratkoća, već i sažetost, jezgovitost, odsustvo suvišne i opšte deskripcije; kod istih je vidljiva težnja da, koristeći se jezikom kao sredstvom kojim se ekonomiše, sadrži, ostavi nešto nalik velikoj misli, epigramu, epitafu, koji snagom i uverljivošću vapi da postane istina, koja se i uzvisuje i diže nad provalijom ljudske nepostojanosti i vapi večnost kroz oboženje, kroz dodir anđela. U pesmama koje imaju dužu formu osećamo čestu komunikaciju i temeljnu diskusiju između dionizijskog i apolonijskog, tu večnu borbu svih pesnika, između umnog i strasnog, gde dionizijsko vapi za životom, za onim što se nudi kao obično, svakodnevno, čulno, strasno i prolazno, kome se nadmoćno suprotstavlja apolonijsko koje traga za večnim, za savršenim oblikom postojanja, kroz duhovno i metafizičko, kroz anđeosko i bogougodno, kome tako u svom samooslobođanju od zemaljskog, čišćenjem od niskih pobuda i mračnih strasti, pesnikinja svojim pevanjem teži.

Ljiljana Panić – Lika nije zanatlija – pesnik koji se bavi esnafski poezijom koristeći pri tom sva raspoloživa retorička i stilska sredstva, a da se pri tom ostavi utisak i estetsko zadovoljstvo čitanja teksta. Za Ljiljanu je poezija otisak njene duše na pergametu, slika genetskog koda i arhetipskih milozvučnih i bogotražiteljskih poriva u sebi, ali i ispovest i molitva za buduća vremena, potomstvo, za pokolenja koja dolaze.

Izvod iz recenzije,

Radovan Vlahović

ИГРЕ - ИЛИ - СЈЕЋАЊА
поезија илустрована сликама аутора са музичком подлогом

- електронско издање књиге на цд-у -

Јереј Бошко Р. Маринков
СРБИКОН
поезија
Илустровала Сенка Влаховић.
Фотографија на насловној страни: Драган Белић

Да би се свет сагледао у свој његовој пуноћи, богатству, слојевитости и противуречности потребно се нагнути, најчешће у самоћи, над сав пртљаг који он из прошлог трајања носи. Пошто је наше време кратко, а моћи мале, у покушају сазнавања сопственог бића и бића цивилизације којој припадамо можемо се окретати комадима тог историјског пртљага расејаног и изгубљеног негде на путу историјског трајања и цивилизацијског поринућа. Потреба да у том сазнавању човек пронађе лепши, потпунији и племенитији сопствени пут је оно што се подразумева.

Тако је поезија Бошка Маринкова његов покушај да се нађе онај најдубљи, најчистији и најплеменитији камен који постоји у дубини његовог бића. Банатске самоће у којима се човек осећа као прашина су право место за такве тешке и неизвесне походе. Окретање каталогу хришћанске цивилизације, као и оне предхришћанске, јесте само начин да се једним оруђем које може бити сврсисходно, ако се правилно употреби, дође до најплеменитијег бисера душе, пронађе сопствено очишћење од стварних и наметнутих кривица, тегоба и терета под којим посрће човек садашњице. Одговор Бошка Маринкова на све те изазове је дубоко емотиван и дубоко личан; о његовим поетским закључцима може се полемисати, али емотивност, чистота и племенита намера им се не могу оспорити. Сви цивилизацијски талози који су нагрнули на савременог човека начинили су у њему очворено, неразмрсиво клупко које пажљиво треба расплитати да нас овако мале и немоћне безгласно не прогута.

(извод из рецензије)

Милан Мицић, историчар и књижевник

„Србикон” је књига поезије саткана од хришћанско - православне филозофије где се песников јунак побуњен противу „јевропске ујне” и устројства које му она нуди као сплачине, а које нико да куша неће, окреће и отвара архетипске и историјске наслаге митског и мистичног свог национа који је идентификован са песничким субјектом и тражи заметке светости и греха из прошлости, и химнично велича савршенство „слатког православља” које је изнедрила васколика традиција и понудила поколењима што долазе као путоказе за опште живљење.

Поезија Бошка Р. Маринкова је херметична, тражи ученог и образованог читаоца и тумача, али и верника христољубивог и правдољубивог који неће устукнути пред чарима „телета златног” већ се везати и сјединити са учењима светих отаца са спремношћу подвизника што вапи за бесконачним загрљајем и милошћу Оца Небеског.

„Србикон” нас враћа нашој словенској и српској митологији пре хришћанства, а назглед архаични говор Бошка Р. Маринкова треба схватити као украс овој поезији. Он пише у дугим слободним стиховима који понекад личе на библијске и ничеанске дитирамбе, а такође је склон и узвишеном химничном певању.

(извод из рецензије)

Радован Влаховић, књижевник

Нада Батур Костић
БАКА НА РОЛЕРИМА
поезија за децу
Илустровала Сенка Влаховић.

Песме за децу Наде Костић су прожете извесном дозом хумора какав се ретко среће у поезији за децу. Она на занимљив и деци близак начин казује стихове на једноставне теме из дечијег живота. У овим песмама се осећа Надина приврженост деци и велика љубав према њима. Неке песме су веома једноставне, а то је зато што Нада води рачуна о својој малој публици, и оној која тек почиње да учи да чита, и оној мало већој, која већ уме да чита мало озбиљније дечије теме.

(извод из рецензије)

књижевница мр Нера Легац Рикић

Љубица Кљајић
РИСТИНА МАЧЈА ПОСЛА и друге приче
приче за децу

У причама Љубице Кљајић наратор је сам Риста, јунак из наслова књиге, дични представник младог мачјег нараштаја. Његов свет није велики, с људског становишта, и протеже се од тавана, куће и дворишта његове газдарице, у којој није тешко препознати саму списатељицу, све до неких кровова и кућа у суседству. Ипак, као и дечје, његово интересовање за све што га окружује огромно је. Риста и личи на некакво детенце у крзненом капутићу које открива живот и чудеса света. Леп и млад, он би радо утажио своју радозналост у каквој авантури. И збиља, њих има колико хоћеш.

(извод из рецензије) 

Гордана Малетић

Кристијан Нађ
КУЋА СВЕТИХ РАТОВА
историјски роман

Град Београд. Прво се стидљиво раширио око Калемегдана. Кренуо доле према рукавцу Саве. У последње време кренуо и преко Дунава на банатску страну.

Има такав положај да су многи хтели да га присвоје и задрже. Да га поделе и чувају за своју децу.

Било је много напада, било је и ратова и несрећа, и страхота и разарања зидина. Било је и глади и несташица, и било је када је вода надолазила и када су војске односиле и остављале само оно што је мртво.

Било и не поновило се.

Браниоци су бранили а нападачи освајали.

Али никада тако и никада на тај начин, одбрана није крунисана тако интересантном наградом, као лета 1456. године.

(извод из рецензије)
Роберт Такарич

Аутор је показао умеће да на јасан и веома читљив начин представи историјске личности и догађаје. Успео је оно што су још стари Римљани захтевали од историографа: да актере и догађаје приказују без пристрасности. Нађ не навија за „наше“ и не унижава „њихове“.

Ова књига је заправо трећа књига трилогије о биткама са Турцима и завршна је коцкица мозаика који је аутор започео градити књигом о бици за бечејску тврђаву, а наставио књигом која описује битку код Сенте. У трећој књизи описана је битка за Београд који је тада, у 15.веку, бранио угарски великаш Јанко Сибињанин. Та битка је, историјски гледано, била величанствена битка. Турски султан Мехмед Освајач освојио је пре тога 1453.г. Цариград, главни град Источног римског царства, али Београд 1456. није успео. Просто је невероватно да се ова сјајна победа хришћана тек ту и тамо спомиње у домаћој историографији, а у домаћим књижевним делима готово никако.

(извод из рецензије) Rudolf Weiss

Лука Луне Јовић
СТРАЖИЛОВО И МАГНОЛИЈА ЦРНА
поезија
Илустровала Сенка Влаховић.

Пред тобом је, читаоче, књига песама и исповести која се нуди као крик истинске драме душе и срца појединца који сумирајући живот пред Богом и људима сведочи истинско покајање, опраштање, као и жељу за сједињењем са родом и творцем Васељене. Сведочити о себи и о свету око себе са душом на Светом писму није ни лако ни једноставно и то не може свако, већ само они радосници и страдалници који су градацију живљења у позним годинама схватили као катарзични пут и спремање за одлазак пред лице Божије на исповест.

(извод из рецензије)

Радован Влаховић

Радмила Кораћевић
ЗБИРКА САВЕТА КАКО ДА...