U silovitom sudaru „dve izrazito različite
novele“ oklop udobnog čitanja prvi strada. Krhko se čulo naviknuto na udobnost sastava
koji se lako prepoznaje i prati slama i rasipa. Tako hoće pisac, da odmah razoruža
svoje čitateljstvo, da ih smesti među srču onoga što je nekad bila kapsula bezbednog
doživljavanja. Oslobođen stečenih navika očekivanja onaj što čita i sam postaje
nalik ličnostima koje Ivan Pravdić poput vrača-pripovedača priziva u prostore i
vremena svojih novela....
Između ova dva krika, dve oštrice, čitaoci
će pronaći sebe ili uzaludno odbijati da tu za njih ničega nema. Kad Ivan Pravdić
okreće svetu ogledalo u „kojem videće se sav“ on to radi predkolumbovski, u ime
svih iščezlih pesnika.
Uglješa
Šajtinac
Obe novele, prva koja govori o jednom
izrazito varvarskom i bezumnom sukobu, u situaciji kada akteri misle, pogrešno
dabome, da su svi ratovi završeni, i druga, koja govori o gubitku dostojanstva,
slobode, jednakosti, pravde, istine... imaju za cilj samo jedno – osvešćenje!
A osvešćenje ne dolazi umiljavanjem čitaocu, nego naprotiv: Dve izrazito
različite novele imaju za cilj da se svi mi, kao čitaoci, suprotstavimo
onima koji slave rat i novac!...
Ove su proze napisane jezički sirovo,
surovo, kalamburno i stilski ekvilibristički, jer čitalac sve vreme ide po
Pravdićevim rečenicama kao traumatizovani hodač po žici. Otuda sva zavodljivost
ovih proza, endemski različitih od svega što danas postoji na književnoj sceni.
Nema čitaoca koji se nakon čitanja Dve izrazito različite novele neće
složiti s tim da je došlo vreme za pravdu i Pravdu!
Srđan V. Tešin
