Pesnikinja Marija Stanković,
koju možemo slobodno nazvati savremenim pesnikom, svojim napisanim stihovima je
dokazala kako je zaista potrebno malo da čovek bude samo čovek. U stihovima se Marija brine o osobama
koje voli i onima koje ne zna, a koji su prolaznici, jer želi da svi budu srećni
i da se raduju malim stvarima. Brigu
o drugima predstavlja kao „oluju”, zbog čega se izvinjava pisanom rečju: „Ako i vas prate moje
oluje, ovim se putem
izvinjavam.” Takođe,
kroz stihove „Ima li tu uopšte mene ili ni mene tu više nema”
pesnikinja, gledajući kroz prozor, izražava zabrinutost kada nema sveta, jer ona
voli ljude i voli život. Marija u pesmi „Kako spasiti ljubav” stihom „Ljubav je spas” nalazi odgovor,
a složićemo se da je tako jer jedina pojava koja povezuje, koja umiri dušu toplinom
i sprečava stradanje jeste – ljubav među ljudima. Kada neko donosi hladnoću u život,
pesnikinja mu se obraća stihom „Mom si proleću zauvek stranac”, jer želi
da uvek bude vedra i nasmejana. Moj poseban utisak jesu, u „Zajedničkoj pesmi”,
stihovi: „Ali reči ne valja rasipati!/ Podelimo ih ipak na dane/ U još neku pesmu
nek stane/ Ovaj naš život/ I ne
prestane.” Ovim je pesnikinja rekla mnogo, a ja kažem da treba živeti za svaki naredni
dan i tople reči izgovarati u svakom narednom danu.
Špejtim Sojeva Sole
