Radovan Vlahović: „Ja ću se vratiti”

 

Edicija: POEZIJA

104 str, broš. povez, 12 x 19 cm, 2022. god.

ISBN 978-86-6029-582-0

Cena: 1000 din

Poručivanje putem WEB KNJIŽARE:

www.bkcknjige.rs

DA SE PUTEVI NEBESKI

IZMEĐU NAS NE ZATRAVE

NOVOZENITISTIČKI TRIPTIH

ŠTA TRAŽI BEKET U MOM KREVETU?

SOBA ŠTO NOĆU SVETLI

JA ĆU SE VRATITI

Urednik
Simon Grabovac

Recenzenti

Andrea Beata Bicok

Svetlana Milašinović

Zbirka Ja ću se vratiti ispevana je u filozofskom raspoloženju subjekta koji se nalazi u poziciji egzistencijalne zrelosti iz koje o smrti može pevati bez prenaglašene dramatike i preuveličane zebnje. Iako ni on nije izuzet iz ljudske slabosti i nije bez straha pred neumitnim ishodom života, iznaći će perspektivu iz koje će postojanoj, arhetipskoj smrtnosti čoveka prići  na pomalo neuobičajen način za nas čitaoce. A taj nov način ogleda se ponajviše u prizemnom suočavanju sa ljudskom prirodom koja nije određena za večni život, te u autorefleksijama koje ponajviše boji mudrost i pomirljivost sa tim da smrt još uvek nadilazi sobom sve moći u rukama čoveka, ma koliko bila razvijena današnja civilizacija.

Subjekat ove zbirke u svom pesničkom pozivu vidi nešto sveto i uzvišeno, ali istovremeno i nešto što od čoveka zahteva predanost, potpunu posvećenost i velike napore ukoliko se želi dostići viši smisao pevanja. Jer samo poneka reč „Bogu u krilo padne i posveti se“. Dajući sebe celog u pretvaranju reči nađene „u haosu / u raspadanju i truleži / obamrlu u narkozi“ u reč dostojne pesme, koja je „energetski udar / potpameti / svetlosni komete trag / uže o koje vešaš / noću svoju suštinu / pa onda treperiš / i svetliš / razapet između / dana i noći / večnosti i života / besmrtan kao Hrist / i zgažen kao ulični pas“, lirski subjekat sigurno korača putem višeg smisla egzistencije.

Ima nečeg utešnog i dirljivog istovremeno u ovoj Vlahovićevoj zbirci. Ona, sa jedne strane, bez okolišanja, na mahove suviše direktno suočava i nas čitaoce sa istom pozicijom koju ima i subjekat zbirke, a to je pozicija svesti o našoj konačnosti i smrtnosti u fizičkom obliku. Sa druge strane, ovi stihovi ponudili su nam i izlaz iz te nezavidne pozicije nemoćnog čoveka. Uputili su nas u pristup smrti koji nas osvešćuje, ali ne zamara i skrenuli su nam pažnju da je važnije baviti se životom na način da se dosežu vrednosti duhovnih dimenzija. Uz to, verujući u reč, kao u najuzvišeniji oblik postojanja, on gradi svoju duhovnu religiju koja ništi svaki strah i poriče svaki besmisao čovekov. Jer jedino reč ima u sebi moć veću no što ima smrt. Ona imenujući istovremeno i kreira postojanje. Zbog toga subjekat zbirke, kao pesnik, može na kraju reći: „Ja ću se vratiti“. 

Andrea Beata Bicok  

Obimom nevelika nova pesnička zbirka Ja ću se vratiti Radovana Vlahovića vraća domaću savremenu poeziju tekovinama enklitičkog, svedenog, jezgrovitog i idiomatičnog stiha, pomalo bliskog zaumnom jeziku Momčila Nastasijevića. Ovako specifičan odabir pesničkog izraza implicira povratak misaonoj i egzistencijalnoj poeziji začinjenoj odabirom tema i motiva iz savremenog života. Na ovaj način, pesnik poeziju vraća korenima, odnosno „maternjoj melodiji“, i to u smislu izvornog značenja ovog pojma – preispitivanje sopstvene duše i najdubljih ponora unutrašnjeg „ja“ u potrazi za smislom postojanja (takve su recimo pesme ove zbirke „Vreme za dileme“ i „Za vratom stoji i čeka“). 

Preispitivanje u kombinaciji sa svedenim stihom, pokazalo se na primeru Nastasijevićeve i Miljkovićeve poezije, ali i ne samo njihove, već i kod mnogih pesnika mlađih generacija (pomenimo, na primer, Slobodana Zubanovića, ili jednu sasvim mladu pesnikinju Goricu Radmilović) vodi uglavnom vraćanju tišini i ćutanju. Na sličnom tragu obreo se u svojoj novoj pesničkoj zbirci i Radovan Vlahović (pesme „Kad potrošimo reči”“ i „Merenje pritiska“). Posebno je za praćenje razvitka ovog motiva značajna pesma „Merenje pritiska“ koja nedvosmisleno govori o tišini i ćutanju kao ishodištu sukoba lirskog subjekta sa stvarnošću koja ga okružuje. Tišina za Vlahovića predstavlja liniju manjeg otpora za beg od stvarnosti, dok je kod Nastasijevića, recimo, ćutanje bilo čisto utočište, odnosno mesto za povratak korenima sopstvenog postojanja.

Vlahović je u svojoj poeziji prevashodno okrenut modernom, savremenom dobu i položaju čoveka u njemu, iako ne gubi iz vida ni tradiciju koja se očitava u obradi pojedinih motiva (stvaranje, pročišćenje) i dosluhu sa pesničkim jezikom i stihom dalekih prethodnika (npr. Nastasijević). Specifičan odabir svedenog stiha pruža mu mogućnost za metaforičan pesnički izraz koji tumačima i čitaocima pruža mnoštvo mogućnosti za razumevanje i interpretiranje smisla njegove poezije, i to je ono što ga čini priemčivim i drugačijim u odnosu na prigodnu poeziju kojom smo, nažalost, poslednjih decenija sve više okruženi.           

Svetlana Milašinović

Radovan Vlahović: „Soba što noću svetli”

 

Edicija: POEZIJA

82 str, broš. povez, 12 x 19 cm, 2022. god.

ISBN 978-86-6029-581-3

Cena: 1000 din

Poručivanje putem WEB KNJIŽARE:

www.bkcknjige.rs

DA SE PUTEVI NEBESKI

IZMEĐU NAS NE ZATRAVE

NOVOZENITISTIČKI TRIPTIH

ŠTA TRAŽI BEKET U MOM KREVETU?

SOBA ŠTO NOĆU SVETLI

JA ĆU SE VRATITI

Urednik
Simon Grabovac

Recenzenti
Zdenka Valent Belić
Andrea Beata Bicok

Metafizička misao u stihu Radovana Vlahovića sagledava temeljnu prirodu stvarnosti. Ovaj pesnik se u svom svakodnevnom življenju, što se posledično pretače i u njegov književni rad, bavi samom suštinom stvari i stvarnosti, uvek nadilazeći i lebdeći iznad pojava čulnog sveta, čak i onda kada je čulno u vidu pesničke slike prisutno u tekstu.

Čini nam se da se poezija Radovana Vlahovića u potpunosti poklapa sa mogućom definicijom ove filozofske discipline zato što autor njome nastoji da pronikne u prirodu postojanja, prostora, vremena, uzročnosti, te u suštinu odnosa uma i tela, supstance i svojstava, mogućnosti i stvarnosti… Stoga i sobu – u naslovu, a zatim u tekstu – čitamo kao metaforu metafizičkog stanja svesti u kom se sve ove kategorije prožimaju i stapaju u celoviti doživljaj sveta i čoveka-svesti u njemu. Prostor slobode. Prostor disanja i sopstva. Prostor razumevanja sebe ovde i sada. Soba je ujedno metafora izmaštane sreće čija je snaga realna, ako ne i veća od stvarnosti same.

Vlahović peva iz „žudnje za radošću u saglasju sa umilnim glasom tvorca neba“ i zna da je to iz zbirke u zbirku, iz knjige u knjigu, jedna te ista melodija, koja se svakim danom, kako sam pesnik kaže „penje ka tvorcu svemira“. Radovan je jedan od onih izabranih, kom je u uzglavlje kolevke uz snažni energetski naboj kuće Vlahovića darovana izuzetna energija, kako bi izneo svoju posebnost i od tada živi stvarnost koja je njegov san, a u kojoj svakodnevno uspostavlja ličnu duhovnu vertikalu, osvaja prostor slobode kroz jeres i ludost literature, sam se pozivajući na zenitističko književno nasleđe, a mi bismo napomenuli – u simbolističkoj artikulaciji pesničkog jezika – i koji svim svojim ljudskim i pesničkim bićem teži za zajedništvom, za harmonijom, ljubavlju i komunikacijom, za jedinstvom i bliskošću jer kroz njih se konfrontira sa neprilikama i neblagonaklonim životnim okolnostima. Ostvarujući svoj san, koji je stvarnost, kako je sam naglasio u prethodnoj zbirci pesama Moj san je stvarnost, Radovan Vlahović svakodnevno piše sem dnevnika i poeziju, prozu i druge književne tekstove vodeći se čistom nepatvorenom emocijom koju želi da primi, ali pre svega da pruži ovome svetu. Njegov životni i književni izbor je onaj koji doživljavamo uvek kao drugačiji, jer znamo da je Vlahović čovek, koji će uvek birati put i prostor na kom će biti svoj na svome.

Zato mu i dopuštamo da nas u Sobi koja noću svetli povede u svoj svet, da nas nalije tom čistom, ničim nepomućenom emocijiom kao u pesmi Dok svi spavaju, da ostanemo zajedno sa njim „budni  / i bludni / dok svi spavaju“ dok i sami ne zaličimo na pesmu koja se jede velikom kašikom. 

Zdenka Valent Belić

Sam naslov ove zbirke, Soba što noću svetli, upućuje nas semantikom na prostor intime lirskog subjekta, no ne toliko misaone kao u prvoj zbirci, već emocionalne. Kroz sve pesme zbirke varira se motiv ljubavi kao početka i osnove svega, a iz tog pletiva potiču sve druge niti kojima se konkretizuje lično poimanje, doživljaj i iskustvo čovekovog arhetipskog određenja – sposobnosti da oseća ljubav i usmerava se tim osećanjem kroz svoje postojanje. 

Ovde o ljubavi peva veliko životno i pesničko iskustvo. I na nivou slutnje, ali i direktno iskazano, opevanje ljubavi, strasti I žudnje kao iskri koje biću daruju osećaj najveće prisutnosti života, prerasta u reminescencije subjekta koji nije mlad, niti iskustveno i duhovno neuk. Zrelost i starost, te misao o prolaznoti života važni su u porukama ove poezije. Iako je ovo iskustvo ljubavi intimno I individualno, ono se ne ograničava samo na ličnu percepciju, već se na momente uzdiže do prostora kolektivnih pitanja o ljubavi, bliskih svakom ljudskom biću.

Kroz poeziju zbirke Soba što noću svetli krećemo se kao zagledani u filmsko platno na kom iskrsavaju slike svakodnevice u kojoj subjekat živi svoje refleksije u različitim prostorima i prilikama – u konkretnim toposima, ali i u metafizičkim prostorima snova ili onih koji visoki ljudski duhovi slute, osećaju i doživljavaju, a koji se opiru preciznom imenovanju i opevanju. Poruke i smisleni obrasci koje nam subjekat nudi dolaze do nas i kroz direktno poentiranje u stihovima, i kroz zaključke koji nam se sami nameću kroz emocionalne doživljaje pesama. 

Andrea Beata Bicok

Radovan Vlahović: „Šta traži Beket u mom krevetu?”

 

Edicija: POEZIJA

104 str, broš. povez, 12 x 19 cm, 2022. god.

ISBN 978-86-6029-586-0

Cena: 1000 din

Poručivanje putem WEB KNJIŽARE:

www.bkcknjige.rs

DA SE PUTEVI NEBESKI

IZMEĐU NAS NE ZATRAVE

NOVOZENITISTIČKI TRIPTIH

ŠTA TRAŽI BEKET U MOM KREVETU?

SOBA ŠTO NOĆU SVETLI

JA ĆU SE VRATITI

Urednik

Simon Grabovac

Recenzenti

Zoran Đerić

Andrea Beata Bicok

Da odmah raščistimo: nije, dakle, Beket, sa svojim mršavo-sablasnim telom bio u krevetu Radovana Vlahovića, već neka od njegovih knjiga (u pitanju je sinegdoha, podvrsta metonimije, kad deo zamenjuje celinu). Iako pesnik tvrdi da je bio, onako „krakat i suv / kao smrznuti jablan / sa cigaretom u ustima“. Potom jedna paradoksalna slika: „Brzo sam se sabrao / a u stvari trajalo je to nekoliko sati, meseci, godina“. A onda još paradoksalnija situacija u kojoj lirski subjekt beži u tuđi roman (ovog puta Ljudi sa četiri prsta, Miodraga Bulatovića), kako bi iz njega pozajmio „dve gladne, zelene, osisane krmače / da ga lajanjem uplaše i oteraju“. Zašto da ga oteraju? „Mom krevetu sam težak i ja / sa mojim podstanarima u glavi“, priznaje pesnik. Osim Beketa i Bulatovića, među „podstanarima u glavi“ javlja se još jedan pisac, koji je i sam u jednom trenutku bio sumašedšij, ili poludeo, veliki ruski pisac Gogolj (Nikolaj Vasiljevič Gogolj), tj. njegov čuveni šinjel. Pod tim šinjelom je, očigledno, nastala i ova duga pesma, kao i većina drugih u ovoj knjizi.

Ironična, fantazmagorična, paradoksalna pesma, „Šta traži Beket u mom krevetu?“, nije bez razloga na prvom mestu u knjizi (i pozajmila joj zajednički naslov), jer je, u osnovi, programska, parabolična, indikativna za ceo pesnički rukopis.

U knjizi je sabrano 35 pesama, različite dužine (od 8 do 100-njak stihova), koje su stihično organizovane. Najčešće već u naslovima pesama, vidljivi su njihovi lirski junaci (tzv. podstanari u glavi u pesnika). Od mitskog pesnika Orfeja, preko francuskog srednjovekovnog trubadura Vijona, velikog nemačkog romantičara Helderlina, francuskog genija Remboa, austrijskog tragičnog pesnika Georga Trakla, osnivača nadrealizma Andre Bretona i američkog „pesnika u kavezu epohe“ Ezre Paunda, do srpskih pesnika, poput velikog Miloša Crnjanskog i naših savremenika, Rajka Petrova Noga, Simona Grabovca, Perice Milutina i Nikole Vlahovića.

Pored pesnika, Vlahovićevi „podstanari“ su i filozofi, poput Kjerkegora i Siorana, kao i prozni pisci: u rasponu od Bokača  preko Džojsa i Markesa Gabriel José de la Concordia García, do Čarlsa Bukovskog.

Oni su lektira, junaci i savremenici našeg pesnika, citirani ili parafrazirani, umešani u svakodnevicu, u snove, u misli, a potom i u stihove. Apsurdne situacije (slike) ublažene su činjenicom da su u pitanju onirička stanja pesnika, a ne buncanja, imaginarni dijalozi sa njihovim delom, ponekad i podudaranja, ili prožimanja, nekih životnih situacija i pesničkih slika i metafora. 

Zoran Đerić 

U svetu u kom „logika je prsla“ sigurno da još uvek opstaje filozofija apsurda, koja u osnovi svako činjenje i angažman čovekov dovodi u pitanje, obeleživši ga kao nemoćnu jedinku u okviru nedokučivih sistema koji ga ograničavaju i njime upravljaju. Zato nije slučajno što se zbirka otvara pesmom „Šta traži Beket u mom krevetu?“, kojom se izriče pozicija iz koje subjekat zbirke mora nastupiti: pozicija apsurda postojanja pesnika ili umetnika u apsurdnom svetu u kom odsustvuje svaka logika, red, jasnoća i stabilan viši smisao. I sam jezik zbirke podsećaće često na onaj iz proze Miodraga Bulatovića, koja je odabirom sasvim apsurdnih detalja i apokaliptičnih slika davala duboko potresne doživljaje čiji je smisao bio buđenje iz duhovne obamrlosti i poziv na borbu protiv besmisla. Ovo je samo jedan primer kako Vlahović maestralno upotrebljava lične inspirativne preokupacije kao lavinu koja će za sobom povući paralele sa prošlim iskustvima i time se uključuje u onaj stvaralački milje koji nikada ne odustaje od borbe za umetnost i smisao koji svetu stalno izmiče.

Iako se ova zbirka završava pesmom „Dragi moj Vitmene“ u kojoj motiv ćutanja postaje dominanta, ono ne treba shvatiti kao povlačenje subjekta zbirke, odnosno samog pesnika pred svetom i njegovim izazovima. Nju treba razumeti kao govor visoke poetičke svesti o moći da se i kroz ćutanje dođe do istina, da se kroz nemost vode najbučniji dijalozi o istinama i da se one utapaju u lične svetonazore kako bi se ovaplotile u rečima u trenutku predodređenom za to. Kao što tišina biva najgušća pred najvećim olujama, tako i pesničko opredeljenje za ćutanje dolazi onda kada duhovno zrenje ide ka svom vrhuncu, pre no što se ovaploti u najvećim i najzrelijim svojim plodovima. Stoga, pesmu koja zatvara zbirku možemo razumeti i kao najavu novih pevanja u sledećim delovima triptiha, kome zbirka Šta traži Beket u mom krevetu? pripada. 

Andrea Beata Bicok

Simon Grabovac: „Magična petlja 2”

 

Edicija: ESEJI I KRITIKE

192 str, broš. povez, 11 x 18 cm, 2022. god.

ISBN 978-86-6029-584-4

Cena: 800 din

Poručivanje putem WEB KNJIŽARE:

www.bkcknjige.rs

Urednik
Radovan Vlahović

Recenzenti
Zoran Đerić
Andrea Beata Bicok

Idejno rešenje korica
Ljubomir Vučinić Ljube

Pisati o tekstovima Simona Grabovca velik je i višestruki izazov. Njegovo kritičko pero je pero erudite, iskustveno izoštreno, umno usmereno, a istovremeno veoma senzibilno na kreativne impulse koji dolaze spolja. Simon kao pesnik i Simon kao kritičar jedna su ličnost, ali su im portreti drugačiji. Baš zbog toga lako ga je doživeti kao duh otvoren za najistančanije inspirativne vibracije koje se, u određenoj prilici ili u specifičnim okolnostima, pretaču u različite književne fenomene. Iako naš autor nije usamljena pojava među stvaraocima opredeljenim istovremeno i za stvaranje i za  vrednovanje ostvarenja drugih, on se izdvaja po osobenostima koje se mogu pripisati kako samom talentu koji nosi u sebi, tako i talentu za talenat, koji ga uzdiže visoko izvan okruženja njemu sličnih.

U „Magičnoj petlji 2” tekstovi su grupisani po celinama. Na početku, u uvodnom delu, stoji tekst koji se bavi fenomenom igre, ne samo u umetničkom, već i u egzistencijalnom smislu. U njemu možemo prepoznati i temelje Grabovčeve vizije književnosti i umetnosti, kao i njegov stav o tome zašto je umetnost još uvek smislena u ovom i ovakvom svetu. Drugi deo knjige sadrži njegove kritičke tekstove o jednoj antologiji i delima više autora, treći deo posvećen je pozorišnoj umetnosti. U „Dodatku” je likovna kritika, a četvrti deo čini veoma zanimljivo razmatranje jedne pesme.

Možda je u ovom tekstu Grabovac sažeo celu svoju kritičarsku poetiku, svoju kritičarsku bit koja uvek zastupa samo ono izvorno umetničko i naročito blagonaklono posmatra autentičnost i izvornu vrednost. Njegovo delovanje na srpskoj književnoj sceni, van bilo koje interesne sfere i u ime čiste, neuslovljene umetnosti i kreativnog stvaralačkog principa, zaslužuje punu pažnju i stavljanje u fokus. Ne samo da postoji potreba za objektivnim, nepotkupivim stavovima u vrednovanju književnih dela, koje Grabovac neguje, već i za ličnostima poput njegove, koje će umetnost beskompromisno braniti od svega onoga što je ugrožava, a uz sve to posedovati autentičan izraz visokog kvaliteta. 

Andrea Beata Bicok

Još dva novozenitistička romana Radovana Vlahovića

Nakon nagrađenog romana „Noćni razgovori sa sestrom”, koji je prvi u Triptihu o novozenitistima Radovana Vlahovića, nedavno su objavljena i druga dva romana iz ovog triptiha: „Dnevnik virtuelnog zavodnika” i „Gospodin Snevalo”. 

Romaneskni novozenitistički triptih Radovana Vlahović objavljen je u izdanju Banatskog kulturnog centra. Prvi roman „Noćni razgovori sa sestrom” objavljen je 2021. godine i poneo je Nagradu Društva književnika Vojvodine za knjigu godine. Urednik triptiha je Simon Grabovac, a o knjigama su pisali recenzenti: renomirana hrvatska književnica Božica Jelušić, i mladi kritičari: Vladimir Petrović, Nina V. Stokić, Mladen Đuričić, Svetlana Savić i Jelena Đorđević. Kaligrafske ilustracije za „Dnevnik virtuelnog zavodnika” potpisuje Julijana Milutinović.

  

Više o knjizi: „Dnevnik virtuelnog zavodnika” 

Čini se da u ovom romanu brojni likovi jesu put ka konačnom pronalasku mogućnosti da se dvoje pronađu. „Vanuumna melodija“ koju osluškuju i „čitanje muzike ćutanja“ kao da upućuju na neki viši smisao ove nesvakidašnje korespondencije. Čini se da je virtuelna stvarnost, „omama ovostranog i onostranog“ samo jedna od stanica na putu do pronalaska. Ne smemo prevideti i veze koje se ostvaruju sa romanom Gospodin Snevalo, kome kao da pripadaju neke od stranica Dnevnika virtuelnog zavodnika. Dakle, pred čitaocima je jedna prozna zagonetka, a nesumnjivo ih čeka zadovoljstvo rešavanja. Konačni ishod nadstvarne plovidbe u peru je hvale vrednog Radovana Vlahovića. 

Nina V. Stokić

Na samom kraju, treba se još jednom osvrnuti na žanrovsku odrednicu sa kojom se Vlahović vešto poigrava, a koja je direktno povezana sa sadržinom njegove proze. Dnevnik virtuelnog zavodnika zapravo bi se mogao definisati kao „snovnik“, budući da svojom formom ne odgovara dnevničkim beleškama i da se pretežno „događa“ u snovima. O tome au­tor govori vrlo direktno, kada npr. u zapisu pod naslovom „Zbrka“ eksplicitno napiše: „... od našeg poslednjeg susreta u snu, ostao sam trudan i sve mi se izmešalo...“. Takvi su momenti značajni za nas, jer još od prve knjige pokušavamo da razaberemo gde se to začela Vlahovićeva priča. To nam, uostalom, znatno pojašnjava i treću knjigu, u kojoj će se – konačno – pojaviti neka vrsta književnog junaka, i koja će nam otkriti šta sanja i šta se u snu događa gospodinu Snevalu. 

Mladen Đuričić

Kao poseban dodatak, na samom kraju dela, donose se izvrsne ilustracije Julijane Milutinović inspirisane tekstovima iz ove knjige. Vešto koristeći citate autora knjige, Julijana Milutinović stvara koloritno snažne ilustracije na kojima se kaligrafski ispisani tekstovi sjedinjuju sa floralnim motivima i likovnim predstavljanjem delova ljudskog tela, tako još više poetizujući Vlahovićevo neprestano „lelujanje“ između metafizički uzvišenog i putenog. 

Sledeći Kjerkegora – od koga i „uzima“ na­ziv dela, istovremeno ga „dopunjujući“ – Radovan Vlahović odlično shvata njegovu misao iz Dnevnika zavodnika: „Ukoliko čovek ne bi bio u stanju da čuva sliku lepote, čak ni u trenutku njene prisutnosti, morao bi stalno želeti da bude na rastojanju od lepote, i nikada suviše blizu, da bi video lepotu onog što drži u naručju […]”. Tako Vlahović neprestano slika lepotu koja mu je nadohvat ruke, ali i u isto vreme udaljena. 

Radovan Vlahović nenadmašno povezuje ljubav sa ironijom, u isto vreme ne potirući je, naprotiv, samo je čineći drugačijom, bogatijom i značenjski drugačije obojenom, možda je najbolje reći oslonjenom na Erosov opozit Tanatos. Najbolje to vidimo u odeljku „Samo se ti osloni“: „Samo se ti na mene osloni, draga moja. Miluj i hrani psa dok nas ne izujeda, a posle će nam đavo biti kriv.“ 

Vladimir Petrović

 

Više o knjizi: „Gospodin Snevalo”

 

U romanu je nesumnjiv i evidentan ukrštaj stvarnosnog i fantastičnog, jave i sna. Bogat metaforama i alegorijama, roman nam pruža različite perspektive, njegov junak se, sho­dno poetici sna javlja u najrazličitijim obličjima i kao nosilac najrazličitijih zanimanja (knjigovođa, umetnik, režiser, radnik u fabrici građevinskih materijala, upravnik mlina...) u svojevrsnom prelasku iz jedne stvarnosti u drugu. Upravo fantastični elementi čine roman Radovana Vlahovića korespondirajućem prozi Zorana Živkovića, dok ga društveno-politička satira čini bliskim Orvelu. 

Svetlana Savić

Pred nama je roman u kome o Snevalu saznajemo u trećem licu, budući da pripovedač jeste „prepisivač i beležnik“ njegovog dnevnika snova (pisama). Vlahović se stoga odlučuje na jednu postmodernu igru, te se figura priređivača, smenjuje se proznim celinama, neretko u epistolarnoj formi, u kojima nam se Snevalo obraća u prvom licu. Beležnik snova, naime, u snu može videti šta se dešava gospodinu Snevalu, te se u takvoj suptilnoj naznaci oseća odjek Pavićevog Hazarskog rečnika, tačnije, Brankovića i Samuela Koena, pri čemu san jednog jeste java drugog. Stapanje različitih vremenskih slojeva, prostora i junaka uobličeno je kroz estetiku sna. 

Nina V. Stokić

Kada se izdvojeni delovi Vlahovićevog troknjižja međusobno uporede, stiče se utisak da je, u ovom poslednjem, pisac dosegao najbolje stvaralačke trenutke. To svakako ne znači da prve dve knjige zaostaju po kvalitetu, ali se čini da je njihova funkcija bila u tome da nam pojasne poetičke iskorake Radovana Vlahovića i prokrče put do ove poslednje, sa kojom se uspostavlja neka vrsta ravnoteže i u kojoj priča dobija svoj smisao. Otkrivajući nam šta sanja i šta se u snu događa gospodinu Snevalu, Vlahović je uspeo da zaokruži svoje troknjižje na najbolji način, tako što izvodi na scenu jednog sasvim neobičnog književnog junaka koji je odsanjao sve ono što je pisac/prepisivač/beležnik objedinio u koricama inovativne i čitalački uzbudljive knjige. 

Mladen Đuričić

O autoru

Radovan Vlahović je rođen 1958. godine u Novom Bečeju. Studirao je Jugoslovensku i svetsku književnost u Novom Sadu. Objavio je preko 60 knjiga. Piše romane, kratke priče, pesme, eseje. Prevođen je na engleski, ruski, nemački, mađarski, slovački, rumunski, slovenački i makedonski jezik. Član je Društva književnika Vojvodine, Udruženja književnika Srbije, Udrženja pisaca Exil – PEN, sekcije zemalja nemačkog govornog područja, i Matice srpske, dok je počasni član Društva novosadskih književnika. Osnivač je i direktor prvog privatnog kulturnog centra u Srbiji – Banatskog kulturnog centra. Vlahović je kao urednik izdavačke delatnosti ovog centra potpisao preko 550 naslova u oblasti književnosti, nauke i umetnosti na više jezika. Dobitnik je više nagrada za književni rad i kulturno pregalaštvo. Osnivač je i organizator više kulturnih manifestacija. Živi i radi u Novom Miloševu. 

Rezultati konkursa za Nagradu „Bogdan Čiplić“ 2022

Na osnovu konkursa za književnu Nagradu „Bogdan Čiplić“ za najbolji prozni rukopis na srpskom jeziku, žiri je doneo jednoglasnu odluku da ovogodišnji pobednik, koji će biti nagrađen objavljivanjem knjige u izdanju Banatskog kulturnog centra, bude Aleksandar M. Arsenijević i njegova zbirka kratkih priča „Fosforescencije“. 

Aleksandar M. Arsenijević

Pored Aleksandara Arsenijevića, u najuži izbor ušli su i rukopisi Violete Bjelogrlić („Login i Az“), Jasmine Malešević („Nestašna Markiza: pikarski roman“),  Ljiljane Fijat („Željna hladnog vazduha“)  i Tihomira Stevanović („Trgovci solju: novela“). Na konkurs je pristigao 31 rukopis iz zemlje i regiona. Žiri je radio u sastavu: Radovan Vlahović, književnik, direktor Banatskog kulturnog centra i predsednik žirija, msr Milana Poučki i msr Nenad Stanojević. 

Bogdan Ćiplić

Bogdan Čiplić bio je književnik, prevodilac i upravnik Srpskog narodnog pozorišta, rođen u Novom Bečeju 1910, a umro u Beogradu 1989. Dela: Poljana, Divlje jato, Paorske balade, Mrtva Tisa, Okamenjena stada,  Slatko pravoslavlje, Snaga zemlje, Stravična zvona, Na veliko i na malo, Dečaci sa Tise, Sinovi ravnice, Okovi, Jaruga, Đura Jakšić i dr. 

Konkurs i nagrada realizuju se u okviru projekta koji je podržala Opština Novi Bečej.

 

Iz obrazloženja žirija

   Na tromeđi eseja, poezije i proze, u kratkim formama, isečcima iz života, u istrgnutim sekvencama, neobičnom jezičkom aparaturom, Aleksandar M. Arsenijević u zbirci kratkih priča pod naslovom Fosforescencije sabira rasparčanu intimnu ispovest, kao svetleće tačke u mraku. Ne tražeći od njih da izgrade celinu, autor ove isečke pušta da se međusobno traže i dozivaju, sklapajući u svesti čitaoca jedan koherentan svet upravo zahvaljujući nepretencioznosti književnog postupka (rekli bismo i zahvaljujući nepretencioznosti autora). 

Fosforescencije Aleksandra M. Arsenijevića svedoče o vanvremenosti trenutka, o jednostavnosti i savršenstvu. Pomerenom perspektivom, jednostavnom izmenom rakursa, pisac uspeva da antropocentričnost sveta nadigra humanizmom, stavljajući u prvi plan neživu prirodu, iza koje se tek onda pomalja čovek, neznačajan i tako obožen.

Minimalistički način pripovedanja, kratki opisi, efektni, proizvod su superiorne pripovedačke percepcije koja mnoštvo uvida sažima u efektne slike, naizgled efemerne.

Apokaliptičkim događanjima Arsenijevićev junak se suprotstavlja sopstvenom željenom autsajderskom pozicijom. Metaforička ili kitnjasta svedenost Arsenijevićevog izraza omogućava čitaocu da usred banalnosti ugleda, ili tačnije, oseti lepotu – lepotu čoveka, lepotu sveta, lepotu pripovedanja. Složenicama, koje evociraju drevnu Heladu, mediteran, neologizmima i arhaičnim oblicima reči povezujući nas sa antikom u kojoj, kako je rekao Hans Georg Gadamer, čitajući Helderlina, svako sa smislom i dušom pripada svetu, u već postojeće oblike reči dolivajući novu snagu i nove dimenzije (poput reči večnutak), vraća nas pisac sa puteva na koje smo zalutali, nazad, ka sebi, ka Čoveku, ka Studenici. Smrtnik tu ne samo što se seća besmrtnosti, nego ona postaje osnovni element u njegovom smrtnom biću. 

Msr Nenad Stanojević, član žirija

 

Biografija dobitnika nagrade 

Rodio se 1966. u Beogradu, gde se školovao, živi i radi.

Književnik i prevo­dilac, autor knjiga: „Mišljenje ljubavi“ (Valjevo, 1991); „Kralj Vladislav“ (Beograd 2016); „Kralj Dragutin“ (Beograd, 2016); „Sunčanost, smrtnost” (Beograd, 2020); „Vrtovi” (Svrljig, 2020); „Pohvale svemu” (Niš, 2021).

Prve književne radove objavio u „Knji­ževnoj reči“ 1987. go­­­­dine.

Laureat književnih nagrada: Slapovi Vučjanke, s. n. (Vučje 2022), Milutin Usko­ković, za najbolju ne­ob­jav­ljenu savre­­menu pripovetku na srpskom jeziku (Užice, 2021, 2016); Andra Gavrilović, za pripovetku (Svilajnac, 2021), Kra­tka priča Pi­rota (Pi­rot, 2021, 2018), Hadži Dragan, za poeziju (Požega, 2020), Sto­jan Stepanović, za poe­ziju (Loz­nica, 2020); Iz­među dva sveta Ud­ru­­ženja knji­ževnika „Branko Milj­ko­vić”, za poeziju (Niš, 2020); Gor­­dana To­dorović, za neobjavljenu knjigu poezije (Svr­ljig, 2019); Di­sovo zla­­ćano pero, za poeziju (Ba­čka Palanka,2019); Vi­­­­dov­danski cvet, za poeziju (Po­ža­revac, 2019); Vu­kovi lastari, za poeziju (Lo­znica, 2018); Akt, za naj­kraću priču (Va­­ljevo, 2018); Laza La­za­rević, za naj­­­bolju ne­o­bja­vljenu sa­vremenu srp­sku pri­pove­tku (Ša­bac, 2017); Vukašin Co­nić, za kra­tku priču (Les­ko­vac, 2017); Miša Cvetanović, za priču (Brestovac, 2017); Svetosavska nagrada, za kratku priču; poeziju (Knja­­­že­vac 2017, 2014); Du­či­ćeva lira, za poeziju (Doboj, 2016); Pe­sni­čko proleće, za poeziju (Be­o­grad, 2016); Miodrag Borisavljević, za kra­tku priču (Apa­tin, 2015); Belo pero, za priču (Ži­­tište, 2015); Lju­bo­stinj­ska ro­­zeta, za poeziju (Trste­nik, 2015); Zlatna po­velja Me­đunarodnog fe­­stivala poezije, za poeziju (Subo­tica, 2015); Soko, za kratku priču (Višegrad, 2015); Alma, za naj­kraću priču (Beograd, 2014);  Edicija br. 1, za prvu knjigu po­ezije (Va­­ljevo, 1991).

Zastupljen u više antologija i u mnogobrojnim zbor­­­­nicima savremene srpske poezije i proze. Poeziju, prozu, eseje objavljuje u periodici i zbor­­­­­­­nicima.

Prevodilac (sa ruskog i engleskog) sedamdesetak knjiga i autor-priređivač stotinak zbor­nika i mo­no­graf­­skih iz­­­­­danja na antropo­loške, eti­­čke i es­tetičke teme.

Radovi su mu prevođeni na ruski, fran­cuski i en­gle­ski jezik.

Član Udruženja književnika Srbije.