Edicija PROZA
156 str, broš. povez, 19 cm, 2025. god.
ISBN 978-86-6029-698-8
Cena: 1200 din
Poručivanje putem WEB KNJIŽARE ili telefona:
www.bkcknjige.rs
069/783-155
„Kako sam se svetio ženama“ naziv je zbirke kratkih priča Radovana Vlahovića, a sam naslov knjige istoimen je naslovu jedne priče koja sadrži njenu glavnu ideju, na osnovu koje možemo pratiti čitavu zbirku. Ta priča ispripovedana je iz prvog lica, iz ugla njenog glavnog junaka, Milorada. Prisutno je retrospektivno pripovedanje, tako da nam Milorad priča priču koja se desila u njegovoj mladosti, sredinom 20. veka, a naravno, kao i sve druge priče u ovoj zbirci, priča je o ženama i o ljubavi, tačnije – kako je Milorad stekao svojevrsni antagonizam prema ženama (ili prema ljubavi uopšte), odnosno, kako sam kaže, kako je počeo ženama da se sveti. Milorad živi u patrijarhalnoj banatskoj sredini i vlada se po njenim pravilima. Početak priče je idiličan, gotovo utopijski – Milorad ima sve: posao, novac, status i lepu devojku koju voli i koja voli njega. Problem nastaje kada se njegova izabranica Milanka ne dopadne njegovoj porodici, tačnije njegovom ocu. (...) Pitanje čime su žene zaslužile njegovu osvetu, o kakvoj osveti je reč i da li je uopšte ima, moramo potražiti u nastavku zbirke, jer su sve priče povezane sličnom tematikom i motivima.
Svetozar Marčeta
Pripovetke objedinjene naslovom „Kako sam se svetio ženama“ nude bogatu lepezu upečatljivih, složenih likova, smeštenih u prostor Vojvodine omeđen trouglom od Novog Sada do Zrenjanina i Kikinde i u vremenski period od gotovo sto godina. Autor nam o njima eksplicitno govori tek onoliko koliko je potrebno da bi ih predstavio, dok čitaocu ostavlja na volju da ih dublje upozna tumačenjem njihovih postupaka, reči i nastojanja. Njegovi junaci pripadaju različitim društvenim slojevima i žive u različitim okruženjima. Ne potiču iz jednakih sredina pa se, shodno tome, razlikuju i njihove potrebe i njihovo poimanje života. Opet, na sve to dolazi jedna zajednička stvar, specifična za sve ljude u svim vremenima – želja. A gde ima želje, tu je i sukob. Vlahovićevi književni likovi ulaze u sukob sa društvenim normama, sa drugim ljudima, sa sopstvenom prirodom; u sukob sa sudbinom.
Od Gilgamešovog doba do modernih vremena ništa se nije promenilo. Čoveka uvek napred vodi želja: za ljubavlju, za sigurnošću, za pripadanjem i za trajanjem. Vlahovićevo delo jednostavno je koliko i ta istina, a opet, složeno koliko ostvarenje navedenih želja. I dok nas život vara, na jednoj strani nam mnogo uzima, na drugoj malo pruža, tek da bi se održalo priviđenje neke kosmičke pravde, Vlahović svojim junacima daje smisao u trajanju, u trpljenju, u osveti životu, krvniku, kako kaže Andrić, pred kojim samo pričanjem možemo da produžimo iluziju trajanja. „U životu ništa nije tako jednostavno i lako kao u priči“, kaže naš pripovedač. A Vlahovićeva kazivanja nisu priče – ona su sam život.
Gordana Svilengaćin
Kao u pripovednoj ispovedi „Kako sam se svetio ženama“ po Bracinoj recepturi. Korzira pripovedno Vlahović. „Rastim, čini mi se da ću u nebo da odem. Kad š njomena šetam, odjedared mi se kolac stvori u leđa i ja se ukrutim, prosto tako da samo glavom šetam k’o ona poslužonica na sat; malo na jednu stranu tik, vidim ko ide s te strane...“
I baš to i takvo vreme zadržao je u rascvalom maslačku dana pripovedač Vlahović. Pitko, pečatno jasno, za u lice. Baš tako smo i facirani. Geste su nam u ogledalu piščeve raspovedi, od nas ka nama, za nas, u punom krugu, kada jesen zakorači u zimu čiju će mrazninu umiti prolećna lilavost jorgovana za vreli poljubac usred leta za (sve)naša raspetljana raskršća, knjiga na izvolte...
Milutin Ž. Pavlov
